Dolinu reke Hunza (na granici Indije i Pakistana) zovu „oaza mladosti“. Životni vek stanovnika ove doline je 110 – 120 godina. Oni se skoro nikada ne razboljevaju i izgledaju mladoliko.
Prema legendi, ovu malenu planinsku državu, osnovala je grupa vojnika Aleksandra Velikog tokom indijskog pohoda. Oni su naravno, uspostavili tu strogu vojnu disciplinu – takvu da su stanovnici sa mačevima i štitovima morali da spavaju i jedu, pa čak i igraju …
Hunze se sa ironijom odnose prema tome da ih još uvek neko u svetu zove gorštaci. Pa, u stvari, nije li očigledno da s pravom to ime treba da nose ljudi koji žive u blizini čuvenog „stecišta planina“ – mesta gde se spajaju tri najveća planinska sistema u svetu: Himalaji, Karakorum i Hindu Kuš. Od 14 vrhova na planeti koji su preko osam hiljada, pet su u blizini, uključujući i drugi vrh posle Everesta K2 (8,611 metara), čije se osvajanje u planinarskom društvu ceni čak i više nego osvajanje Čomolungma (Mont Everest). A šta reći o ne manje proslavljenoj „planini ubici“ Nanga Parbat (8126 metara), na kojoj je sahranjen rekordan broj planinara?
Proći kroz ove kamene masive nije moguće, ako niste sportista svetske klase. Možete se samo „provući“ uskim prevojima, klisurama, stazama. Od davnina, te retke staze kontrolisale su kneževine, koji su oporezivali sve prolazeće karavane. Smatra se da su Hunze među njima jedni od najuticajnijih.
U svetu ovaj „Izgubljeni svet“ je malo poznat, ne samo zbog geografskog razloga, već i političkog: Hunze, zajedno sa nekim drugim narodima u dolini Himalaja, nalaze se na teritoriji na kojoj se skoro 60 godina vodi spor između Indije i Pakistana.
Hipici
Smatra se da su Hunze ponovo otkrili Zapadu upravo hipici, koji su lutali 70-ih godina Azijom u potrazi za istinom i egzotikom. Štaviše, popularisali su ovo mesto toliko da čak i obične kajsije Amerikanci danas zovu Hunza kajsije. Međutim, „decu cveća“ ovde nije privukla samo istina i egzotika, već i indijska konoplja.
Što se tiče mladih dugokosih momaka sa natpisom Hipi na majicama – to su ili pravi hipici, ili retro fanovi – oni u Karimabadu uglavnom jedu kajsije. Kajsija je nesumnjivo glavna vrijednost vrtova Hunza. Ceo Pakistan zna da samo ovde raste „plod Hunza“ iz kog izbija mirisni sok još na drveću.
Zdravlje
Hunze se kupaju u ledenoj vodi, čak i na temperaturi 15 stepeni ispod nule, sa sto godina igraju, a 40-godišnje žene izgledaju kao devojke, sa 60 godina imaju skladnu i savršenu figuru, sa 65 godina rađaju decu. Leti jedu sirovo voće i povrće a u zimskom periodu – sušene na suncu kajsije, proklijale žitarice, ovčiji sir.
Interesantno, postoji još jedna stvar: Hunze imaju period kada voće još nije zrelo – taj period zovu „gladno proleće“, on traje od dva do četiri meseca. U ovim mesecima, oni skoro ništa ne jedu, samo jednom dnevno piju napitak od suve kajsije. Ovaj post je kod njih uzdignut do kulta i strogo se poštuje.
Škotski lekar MekKarison, koji je prvi opisao srećnu dolinu, naglašavao je da je upotreba proteina kod njih na najnižem normalnom nivou, ako se uopšte on može nazvati normalnim. Dnevno Hunze unose u prosjeu 1933 kalorije koje sadrže 50 g proteina, 36 g masti, 365 g ugljenih hidrata.
Škot koji je živeo u neposrednoj blizini doline Hunza 14 godina, došao je do zaključka da je ishrana glavni faktor dugovečnosti ovog naroda. Ako se čovek ne hrani pravilno, od bolesti ga ne može spasiti ni planinska klima. Stoga ne iznenađuje da komšije Hunza koji žive u istim klimatskim uslovima, stradaju od najrazličitijih bolesti. Njihov životni vek je dva puta kraći.
MekKarison, po povratku u Englesku, napravio je zanimljiv eksperiment na velikom broju životinja. Jedna grupa životinja se hranila normalnom hranom londonske radničke porodice (beli hleb, haringa, rafinisani šećer, konzerve i kuvano povrće). Kao rezultat toga, kod ove grupa su počele da se pojavljuju različite „ljudske bolesti“. Druge životinje koje su hranjene hranom Hunza tokom eksperimenta bile su savršeno zdrave.
U knjizi „Hunza – ljudi koji ne znaju za bolesti“ R. Birčer ističe sledeće veoma značajne karakteristike modela ishrane u ovoj zemlji:
– Pre svega, on je vegetarijanski;
– Velika količina sirovih namirnica;
– U ishrani dominiraju voće i povrće;
– Prirodni proizvodi, bez ikakve primene hemije i pripremljeni uz očuvanje svih biološki vrednih materija;
– Alkohol i slatkiše upotrebljavaju izuzetno retko;
– Veoma umereno upotrebljavaju so;
– Proizvode uzgajaju samo na svom porodičnom zemljištu;
– Redovan period gladovanja.
Uz to treba dodati i druge faktore koji doprinose zdravom starenju. Ali način ishrane ovdje ima nesumljivo, veliki značaj, presudan.
Godine 1963., Hunze je posetila francuska medicinska ekspedicija. Kao rezultat njihovog popisa, utvrđeno je da je prosečni životni vek Hunza 120 godina, što je duplo više nego kod Evropljana. U avgustu 1977., u Parizu, na međunarodnom kongresu o kancerogenim oboljenjima je izjavljeno: „U skladu sa podacima geokancerologije (nauka za istraživanje raka u različitim regionima sveta) potpuno odsustvo raka javlja se samo kod naroda Hunza.“.
U aprilu 1984., jedan Hong Kongški časopis je saopštio sledeći neverovatan događaj. Jedan od Hunza, po imenu Said Abdul Mobuda, koji je stigao na londonski aerodrom Hitrou, zbunio je radnike emigracione službe kada je pokazao pasoš. Prema tom dokumentu, on je rođen u 1823. i imao je 160 godina. Pratilac Mobuda, Mula rekao je da se njegov štićenik smatra svetim u zemlji Hunza, koja je poznata po svojoj dugovečnosti. Mobuda je odličnog zdravlja i razuma. On pamti događaje od 1850.godine.
Za svoju tajnu dugovečnosti meštani kažu jednostavno: budi vegetarijanac, stalno radi fizički, uvek se kreći i ne menjaj ritam života, tada ćeš živeti od 120 do 150 godina. To su obeležja svih Hunza, naroda koji ima „dobro zdravlje“.
Visoka radna sposobnost u najširem smislu reči, kod Hunza se manifestuje kako pri radu, tako i tokom plesova i igara. Za njih je proći 100 – 200 kilometara, isto što i za nas prošetati oko kuće. Oni se izuzetno lako penju uz strmu planinu da bi preneli neku vest, i vraćaju se kući sveži i veseli.
Životna radost – Hunze se stalno smeju, oni su uvek dobro raspoloženi, čak i ako su gladni i ako im je hladno.
Izuzetna spokojnost – „Hunze imaju jake živce, kao od kanapa, ali suptilne i tanke, kao strune – pisao je MekKarison – Oni se nikada ne ljute, ne žale se, nisu nervozni, ne ispoljavaju nestrpljenje, ne svađaju se međusobno i sa potpunim duševnim mirom prevazilaze fizičku bol, nevolje, buku, itd. „
Izvor: Bebamur.com