Jednom čoveku brat za Božić pokloni auto. Na Badnje veče kada je izašao iz kancelarije na ulicu, oko njegovihi sjajnih novih kola obilazio je neki dečkić, zagledao ih i divio im se. „Da li su to vaša kola, gospodine?“ – upitao je.
Čovek je klimnuo glavom.
„Dobio sam ih od brata za Božić.“ Dečak je bio zapanjen: „Hoćete da kažete da Vam ih je brat dao i da Vas ona nisu koštala ni centa? Znate, želeo bih…“ Oklevao je.
Čovek je bio siguran da zna šta bi on želeo. Želeo bi da ima takvog brata. Ali ono što je taj dečak rekao , potreslo ga je do srži.
„Želeo bih“, nastavio je dečak,“ da mogu da budem takav brat.“ Čovek je iznenađeno pogledao dečaka, a zatim sasvim spontano zapitao: „Da li bi voleo da se provozaš u mom automobilu?“
„Kako da ne bih!“
Posle kraće vožnje, dečak se okrenuo i užarenog pogleda zamolio: „Gospodine, da li biste bili dobri da vozite do moje kuće?“
Čovek se smeškao. Mislio je da zna šta dečak želi. Želi da pokaže susedima da može kući da se doveze u velikom automobilu. Međutim, ponovo je pogrešio. „Molim Vas da stanete ispred onih dvaju stepenika“, – rekao je dečak.
Žurno se popeo. Ubrzo zatim, čovek je čuo da se vraća, ali nije išao brzo. Nosio je svog malog brata koji je bio bogalj. Stavio ga je na donji stepenik i pokazao mu kola.
„Vidiš, bato, upravo kako sam ti rekao. Brat mu ih je poklonio za Božić i nisu ga koštala ni centa. Jednoga dana ja ću ti pokloniti baš takva…i onda ćeš i sam moći da vidiš sve te lepe stvari koje se za Božić stavljaju u izloge, a koje sam pokušavao da ti opišem.“
Čovek je izašao i stavio dečaka na prednje sedište u kolima. Stariji brat, blistavih očiju, popeo se pored njega, pa su njih trojica krenuli u nezaboravnu prazničnu vožnju!
Srećniji je onaj koji daje.
Daje se na znanje