Ograničen um jeste najteži zatvor u kojem neko može biti.
Ograničavanje kretanja pojedine osobe na ćeliju veličine dva kvadratna metra je kazna koju pojedinac treba da snosi za svoja (ne)dela i to se smatra danas kao najveća kazna za nekoga, oduzimanje slobode kretanja. Međutim, to nije jedini zatvor u kojem ljudi mogu biti zatvoreni. Postoji jedna teža vrsta zatvora. Vrsta zatvora iz koje ljudi ne mogu tako lako izaći. To je zatvor sopstvenog uma.
Ovaj oblik kod nas je izuzetno zastupljen. Ljudi koji su sami ograničeni u određenim sferma života ponekad mogu da ograniče čitavo društvo u celini i tako ga osude na stagnaciju bez ikakvog pozitivnog cilja ili napredka. Mnogo puta smo mogli čuti razne priče o našem balkanskom mentalitetu, nažalost malo njih je pozitivno. Postali smo žrtva vlastitog mentaliteta, zatvorenici uma.
Šta je značenje toga? To znači da mi nećemo moći napraviti pomak ili stepen više ka nekoj pozitivnoj priči sve dok nam je plitkog razmišljanja i bez ikakve težnje ka boljem.
I u Srbiji postoje uspešni ljudi. Postoje obrazovani ljudi, puni ideja, sposobnosti i ono što je najbitnije osobe otvorenog uma. Te osobe nije strah od novoga, nije ih strah od reskiranja i pravljenja odlučujućih i samostalnih koraka ka boljem. I to je ono što nama fali. Napraviti odlučujući korak i krenuti dalje.
Ali jednostavno nemamo takav um. Nemamo razvijenu svest o promeni, o borbi za bolje sutra. Ovo je ozbiljan i kompleksan problem, i potrebno je puno više od jednog teksta kako bi se analiziralo. A još više je potrebno da bi se pronašlo neko rešenje za ovaj problem.
Izvor: 6yka.com