Opet novi izveštaji. Opet nove obaveze. Jedino pozitivno u celoj priči jeste poseta njemu. Svaka njena slobodna misao išla je njemu, svaki slobodan trenutak provodila je maštajući da je sa njim. Da li je moguće povezati se sa nekim bez stvarnog fizičkog kontakta i prave blizine? Šta se to dešava? Da nije neka bolest mentalnog sistema? Ili nešto još opasnije?
U hodniku je ispred kancelarije, kao i uvek, bila gužva. Svako je nastojao da što pre završi svoje obaveze ovog petka i onda rasterećeno dočeka vikend. Mada je sve to bilo pod velikim znakom pitanja. Slobodno vreme u firmi od njegovog dolaska kao da ne postoji. Dešava se da u nekoliko minuta pre kraja radnog vremena odluči da nešto promeni, doda u već završeno i tada mora sve opet otpočeti od početka. Sa njim nije smelo da bude propusta. Bez obzira da li je praznik, vikend ili slobodan dan. Posao na prvom mestu!
Upravo njegova potpuna posvećenost poslu i zainteresovanost za boljim kvalitetom i uslovima rada uticali su da počne o njemu da misli drugačije, nego o bilo kom drugom muškarcu koji je bio u njenom životu.
Umeo je da se posveti čoveku i da svojim razgovorom dotakne tačno onaj deo za koji mislite da ga drugi ljudi ne vide i ne poštuju u vama. Sa drugačijim pristupom, lakoćom ostvarivanja kontakata, bez dodatnih objašnjenja uticao je svojom harizmom i vodio. Radio je to spretno. Naređivao je bez imperativa, nudeći svoju svesrdnu pomoć i saradnju. Većina je volela da radi sa njim, samo je mali broj zaposlenih bio u nekoj vrsti distanciranog odnosa. Sve se odvijalo bez prekida i konflikta, uz neki individualni razgovor ili usputni konstruktivni predlog.
Od trenutka kada je došao u firmu doneo je sa sobom nešto. Neku energiju koja je pulsirala u njegovoj blizini, širila se i uvlačila te u svoje polje, kao magnet kada privlači metal. Bez mogućnosti da mu se odupreš. Bez sposobnosti da se odvojiš.
Zastala je ispred njegove kancelarije. Nisu se čuli glasovi unutra. Pokucala je na vrata. Čula je da može da uđe.
Sedeo je za svojim stolom okružen kompjuterima i papirima koji su bili na sve strane. Na plavoj košulji je bila otkopčano nekoliko dugmića. Rukavi su bili podavijeni. U crnim očima mu se prelivalo svetlo sa ekrana. Tek tada je obratila pažnju da govori telefonom. Glasom je milovao sagovornika. Uopšte nije čula o čemu je govorio. Videla je samo kako pomera svoje pune usne oblikujući reči. Glavom je pokazao prema fotelji u uglu.
Nije mogla da izgovori ni reč. Ostala je paralisana u trenutku. Dlanovi su počeli da se znoje, a srce da jače pulsira u nekom novom nesvakidašnjem ritmu. Spustila se u fotelju osetivši da je koža na dodir hladna. Žmarci su joj prostrujali telom. Od kičme do prstiju na nogama, do svake folikule na glavi. Pulsirala je. Treperila као vazduh pre nego što padne kiša koja se dugo očekuje i već miriše u vazduhu.
Krenuo je lagano prema njoj, milujući je pogledom i okružujući je nevidljivom zamkom kao kada mačak drži jednom šapom miša koji pokušava da utekne, a zna da nema kud.
Osećala je njegov pogled na sebi i u sebi negde duboko do onih mesta za koja, obično i ne znamo da postoje. Njegov miris je bio svuda oko nje. Jak miris muškarca koji zna koliko je moćan pomešan sa mirisom želje… Uspravio se i svojim dugim nogama u nekoliko koraka stao ispred nje.
Srce je počelo da joj preskače. Čula je njegovo dobovanje u ušima. Polako je pomerio u stranu i nežno, samo jednim prstom pomilovao je po kosi.
Ispustila je tihi uzdah, bojeći se da on ne prestane. Ne sme da stane! Jače je stegla naslon fotelje ne dišući. Nokti su se zarili u naslon, a zglavci ruku su u trenutku pobeleli.
Nisko u stomaku osetila je vrelinu koja je počela da se penje naviše, sve brže i brže. Osetila je da se i kod njega desila promena. Počeo je da diše dublje kao da se sprema da zaroni. Spustio je svoju glavu i nežno je okusio usnama.
Podigla se da mu se još više približi. Nežno je ljubio i milovao u isto vreme. Bila je željna. Da! Želela ga je kao nikoga do sada, kao da joj od te želje zavisi život i sve što je pred njom.
Rukama je zaronila u njegovu crnu kosu isprva na potiljku, a zatim prema temenu. Povlačila ga je prema sebi. Utopila se u njenu mekoću. Drhtaji su joj potresali telo.
Ljubio je po ramenima, zagnjurio glavu u njenu kosu. Osetio je miris pokošene trave u rano leto. Polako, plašeći se da je ne izgubi, vratio je unazad, rukom je pomilovao…
Bilo je nestvarno! Kao da nikada pre nje nije bio sa nekom drugom!
Odlično se uklapala u njegove ruke, a ispunio ju je celu. Njegova milovanja su je uznela još dalje i još višlje od mogućeg.
Kretali su se kao jedno, nespremni da prekinu započeti ples udvoje. Gorela joj je koža od njegovog dodira, njegovih milovanja. Nikada lepši i jači doživljaj!
Crvenilo joj se pojavilo na jagodicama obraza. Jezikom je prelazila preko svojih usana boje zrele breskve.
Negde u pozadini čule su se reči pesme: “Možda za tobom pogrešno skrenem sa ovog puta svog. Možda mi sutra sude zbog tebe ljudi, al’ neće Bog. Možda sam grešan, ljubavi željan sve nek je istina. Opet bi s tobom isto jer život nije ravna linija…”
Konačno je završio razgovor. Koliko nevažnih ljudi, nevažnih razgovora! Kakvo gubljenje vremena! Treba da se sutra veče pojavi sa svojom izabranicom na proslavi godišnjice firme. Predsednik upravnog odbora ne voli neodgovorne ljude. Posebno je naklonjen ozbiljnim porodičnim ljudima sa časnim namerama. Takvima predstoje unapređenja i bolje funkcije. A njemu su svi planovi pali u vodu! Uzalud je bio sav trud. Svi potpisani ugovori, ugovorene saradnje. Ne može sam na proslavu!
Tek tada je obratio pažnju na ženu koja je sedela u fotelji i zarivala nokte u naslon fotelje. Noge je prekrstila jednu preko druge, a haljina boje breskve se povlačila nagore. Očima boje zelenih dolina gledala je u njegovom pravcu, ali kao da nije disala. Vazduh oko njega je bio usijan. Nestvarno gust, skoro magličast.
Obrazi su joj porumeneli, a jezikom je oblizivala svoje usne namazane karminom boje zrele, sočne breskve.
-Izvinite, morao sam da dovršim razgovor!, rekao je nežno, ni sam ne znajući zašto je to tako izgovorio.
-Nema problema! Ovo su vam papiri koje ste tražili!
Pružila mu je papire rukom koja je lagano podrhtavala. Pružio je ruku prema njoj i sasvim je slučajno dotakao. Osetio je varnice koje su iz nje prostrujale u njega. U tom trenutku kao da mu se glava iznenadno ispraznila. Nije imao pojma u vezi sa čim su izveštaji. O kome su ili za koga. Nije mu bilo ni važno! Video je samo nju.
-Provela sam dva danu u pisanju ovih izveštaja!, rekla je skoro sramežljivo.
Pogledom je potražio njene oči. Gubio se i nestajao u njihovim dubinama.
-Kako se mogu iskupiti za toliki Vaš trud? Da li ste sutra veče slobodni?
-Oprostite. Nisam Vas pitao. Da li ste udati ili u vezi?
-Da. Ne. Ne postoji niko…
Zbunjeno je gledala u njega.
-Onda smo se dogovorili. Dolazim po Vas u sedam. Poslaću Vam uputstva sutra u toku prepodneva. Vidimo se…
Ustala je. Noge su joj podrhtavale. Nije se smešio. Bio je ozbiljan.
-Da li je ovo istina?!
Zatvorila je vrata svesna njegovog pogleda. Ispravila je krajeve svoje haljine i krenula hodnikom.
U ušima su joj odzvanjale reči pesme koju je čula dok je bila u kancelariji: “Možda za tobom pogrešno skrenem sa ovog puta svog. Možda mi sutra sude zbog tebe ljudi, al’ neće Bog. Možda sam grešan, ljubavi željan sve nek je istina. Opet bi s tobom isto, jer život nije ravna linija…”
Autor: Ena Petri
