Stvaranje kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevina Jugoslavija), po završetku Prvog svetskog rata, smetalo je mnogim susednim državama koje su ovu teritoriju planirale da pripadne njima. Takođe su i Hrvati od samog ulaska u ovu novu državu planirali kako da iz nje izađu i formiraju svoju nacionalnu državu. I jedni i drugi činioci imali su zajednički cilj i mislili su ako ubiju kralja Aleksandra da će se država raspasti a oni prigrabiti njene delove.
Početkom oktobra 1934.godine kralj Aleksandar I Karađorđević krenuo je u zvaničnu posetu Francuskoj. Kao neko ko je davao snagu državi bio je smetnja onima koji su želeli da spreče njeno jačanje. Od susednih država za ovo su bile zainteresovane Italija, Mađarska i Bugarska, a od emigracija bile su ustaše i probugarska makedonska revolucionarna organizacija VMRO.
I pored upozorenja od strane jugoslovenske obaveštajne službe o mogućem atentatu, kralj nije želeo da odloži put u Marsej.
Već je bilo nekoliko neuspešnih pokušaja atentata na njega, prvi put 1916.godine prilikom boravka srpske vlade u Solunu, drugi put posle usvajanja Vidovdanskog ustava 1921.godine i treći put prilikom njegove posete Zagrebu krajem 1933.godine.
Krajem avgusta 1934. godine, Ante Pavelić koji je boravio u Rimu, poziva vođu VMRO-a Vanča Mihajlova kako bi se dogovorili oko izvršenja atentata na kralja Aleksandra. Sastanku je prisustvovao i italijanski glavni inspektor tajne službe Erikole Konti. Odlučeno je da se atentat izvrši u Marseju. Počele su pripreme i izabrani atentatori.
Kada je krenula svečana povorka ulicom Marseja, kralj Aleksandar je u otvorenom automobilu bio u pratnji ministra Bartua i generala Žofra.
Jedan od atentatora je oko 16 časova i 20 minuta izašao iz gomile ljudi koji su bili na ulici, u ruci je imao buket cveća a u njemu pištolj. Kada se približio automobilu on je ispalio hitce u pravcu kralja Aleksandra, ali su pored njega pogođeni i ministar Bartu i general Žofr.
Od zadobijenih rana preminuli su kralj Aleksandar na licu mesta, a ministar Bartu malo kasnije u bolnici, dok je general uspešno operisan i preživeo.
Atentator je bio Vlado Georgijev Černozemski, član organizacije VMRO, koji je takođe preminuo od zadobijenih rana.
Posle kraljevog ubistva u Jugoslaviji su još više izašle na videlo unutrašnje nesuglasice. Testamentom kao naslednik je određen kraljev sin Petar, koji je u tom momentu bio maloletan, imao je samo 11 godina. U takvim slučajevima formira se namesništvo kao organ vlasti koji upravlja državom do punoletstva prestolonaslednika. Namesništvo je bilo tročlano, a činili su ga, kraljev brat od strica knez Pavle Karađorđević, ban savske banovine Ivo Perović i ministar prosvete dr Radenko Stanković. Glavnu reč vodio je knez Pavle.
Foto: wikipedia