Ne znam da li ste primetili, ali društvene mreže su pune dečjih fotografija. Sve su to slatke i simpatične fotografije i nemoguće je da ih ne volite i da vam dečiji obraščići nisu slatki.
Prosto je greh ne staviti lajk. Međutim, postoji ta druga strana. Da li čuvate svoju decu, pa i od samih sebe? Ovo pitanje nije teško i mislim da svako želi dobro deci, ne samo svom detetu, nego i drugoj deci. Čuvajte vašu decu, čuvajte i od samih sebe. To je moja poruka na početku teksta.
Jedna istinita priča
Pre nekoliko meseci pričala sam sa koleginicom i počele smo pričati o ovoj temi, pa mi je ispričala jednu istinitu priču koja se njoj desila. Ide ovako… Kazala mi je kako joj je drugarica ostala trudna i svima objavila. Tipično za novopečene majke je da sve postavljaju na društvene mreže, od ultrazvuka do prve fotografije. Međutim, njena drugarica to nije radila. Ništa od toga. Niko nije znao kako teče njena trudnoća, ni da li se porodila. Oko vremena porođaja kolegnica je „svratila“na njen Facebook profil i videla da nema niti jedne fotografije. U prvi mah se prepala kako je rekla. Prepala se jer je mislila da je njena drugarica ostala bez bebe.
Taj strah koji je osećala i teskobu, proganjao je danima. Javila se drugarici da vidi kako je, ne spominjući dete kako je ne bi povredila. Ona je sama od sebe rekla, osećam se super i dete je odlično. Kazala joj je da je presrećna i da se nikad nije osećala srećnijom. Moja drugarica je odahnula i ispričala joj za svoj strah. Njena drugarica je rekla da namerno nije stavila fotografiju i da ne planira da stavlja. Rekla je kako ne želi da svoje dete stavlja u opasnost i želi da ono samo bira svoju „onlajn“ prisustnost.
Moje oduševljenje ovom ženom, koju ne znam, nisam mogla da sakrijem tokom celog slušanja ove priče. Jednostavno, neverovatno je da neko tako razmišlja. Neko ko nije u tim vodama, neko ko ne poznaje medijsku pismenost. A, opet ima širinu i pazi na svoje dete. Pazi i čuva. Danas je teško bilo šta sačuvati, a intimu najteže. Neko će je drugi pokazati ako je vi nećete. Neko će drugi slikati vaše dete i objaviti. Da li se na to može da utiče, a da ne ispadnete ludak koji „brani“.
„Nisam ja Brena i Boba da mi neko kidnapuje dete za pare“
Sećam se pre desetak godina kako je bilo. Ljudi su tek počeli da se navikavaju na društvene mreže. Pola ljudi je imalo strah od svega toga. Ljudi su samo pričali da se treba paziti šta se stavlja, da te neko ne daj Bože ne kidnapuje. Ne pričaj sa strancima. Danas je poželjno da se s njima priča, jer super za tebe pre i lakše ćeš pobeći odavde. Interesatno je kako ljudi nemaju strah, jer svi se vode time, da nisu Brena i Boba i zašto bi neko kidnapovao njegovo dete. Zašto? Da ga možda proda? Nije sve u tome da ste bogataši ili siromasi, pa neko hoće da iznudi pare. Bolesnika na svakom koraku.
Ljudi se zgražavaju kad čuju da je neko pedofil. Isti ti ljudi na sve strane postuju fotografije svoje ili tuđe dece. Dece koja su preslatka. Obučena kao sa neke modne piste za decu. Onda bacaju drvlje i kamenje na ministra, sveštenika, na osobu iz vrtića koja je čuvala dete. Ne treba držati dete pod staklenim zvonom i normalno je da se ide u korak sa vremenom. Zar mora na društvene mreže da ide golo dete? Dete koje se brčka u bazenu? Pedofilima nikad, ali stvarno nikad, nije bilo lakše da vide sav sadržaj bez da traže na nekim sajtovima.
Nekad se pitam zar se ti roditelji ne boje kad dete odraste i neko počne da ga zeza zbog neke šale koja je nama bila smešna u tom momentu i stavili smo je na društvene mreže. Zar nismo svesni kako se mlada deca ubijaju? Zar nismo svesni i ne čitamo kako mladi pričaju i bore se sa stresom i anksioznošću? Mnogo je pitanja, ali nije baš svaki odgovor „uzmi motiku u ruke“ i svi problemi će nestati.
Budimo ti koji ne odmažemo njihovo odrastanje
Ne izbore se svi na isti način. Zar to ne znači da mi koji sve to znamo ili bi barem trebali da znamo, ne bi trebali da odmažemo još više? Evo mislim se nešto, niko ne želi svom detetu loše i svi vole da se fotografišu i pokažu koliko vole svoju decu. Neki baš, baš preteraju u svemu tome, a da nisu ni svesni. Setite se samo sebe i svog odrastanja. Da li biste voleli da baš svi vide vas kao male gole na internetu ili ne biste voleli? Drugo zašto da neko ima uvid o vama i to još od ranog rođenja? Recimo kad ste prohodali, rekli prvu reč i koja je bila… Zašto?
Nekad se dobro zapitam kad stavljam lajk, posebno ako su fotografije na public, jer kad stavim lajk, bukvalno dajem svim svojim prijateljima da i oni vide. A, nikad nisi siguran ko je ko. Borim se sama sa sobom, a opet ne želim da budem ta koja je „ljubomorna“, jer eto ja nemam svoje dete. Ne znam ja kako je to. Možda ne znam, ali neku decu volim kao svoju.
Piše: Stefana Nikolić