Hamam kao kulturno dobro kroz vreme

Tursko kupatilo “Hamam” izgrađeno je krajem 17. veka. Hamam je građen od tesanog kamena i opeke, a njegov unutrašnji prostor sastoji se iz svlačionice, mesta za kupanje – halvata i rezervoara za vodu – hazne. Na krovu, pokrivenim ćeramidom, nalazi se pet kupola sa staklenim okulisima, preko kojih se osvetljava unutrašnji prostor. Prema predanju, prilikom zidanja Hamama, kao vezivni materijal za kamen i ciglu korišćen je malter od peska i jaja.

Jedno vreme Hamam je služio i kao krematorijum. Tu su Turci spaljivali žive zulumćare i hajduke.

Konzervatorski-restauratorskim radovima objekat je obnovljen najpre 1956. a zatim 2003. godine, stoji u delu “Vranje na raskršću” Emilije Ostojić.

O Hamamu je pisao i Borisav Stanković u 15. glavi svog romana “Nečista krv”. Opisao je kako se Sofka tu kupala sa svojim drugaricama.

Prema nekim podacima ima oko 385 godina otkako je Hamam podignut, dok drugi izvori kažu da je pre dva veka, zapisao je Miodrag Pešić u svom delu “VRANJE” iz 1975. godine.

Hamam je bio vrsta saune ali na turski način. Tu su se ljudi kupali na pari, ležali na “teršeni” (zagrejan uzdignut mermerni pod) gde je izbijala para, a kupanje je završavano u “kurnama” (kabinama), koje su, umesto zavesama ili vratima, bile zatvarane “pištimaljima” (velikim peškirima koji su za vreme kupanja imali funkciju kecelje).

Prema predanju, kamen i cigla su prilikom gradnje Hamama povezivani malterom koji je pravljen od peska i jaja. Hamam je pod zaštitom države pa će privatni vlasnici morati da se postaraju o ovoj drevnoj građevini, nastaloj krajem 16. veka ( 16. vek se pominje kao period izgradnje u dokumentima Skupštine opštine Vranje), naveo je Pešić.

Toliko predanja i priča starih ljudi ni za jedan deo orijentalne čaršije u Vranju nije vezano, kao za Hamam. Prema rečima čika Stoše, Hamam je podigao neki turski paša koji je u haremu imao preko trideset hanuma (turski hanım – udata muslimanka, žena, supruga). Njemu su pričali stari ljudi da je Hamam sazidan oko 1590. godine. Pošto u to vreme nije bilo kreča i cementa, raja je sakupljala po selima jaja koja su zatim mešana s nekom smešom i time zidovi malterisani. To verovanje se održalo u narodu jer i dan-danas se vidi da su spoljašnji zidovi žute boje, zapisao je Rista M. Simonović u svom delu “Društvena istorija Vranja”.

U periodu turske vladavine u Vranju je živeo Sinan, zvani Mehmed-paša, koji je po naređenju sultana morao da umiri zulumćare iz ovog kraja. Paša je dobio ovlašćenje da može da presuđuje i da izvršava presude. On je imao jedan običaj da svakog osuđenika prvo okupaju a onda ga obese o vrbu ispred Hamama.

Hamam je neko vreme služio i kao tamnica onima koji su bili osuđeni na smrtnu kaznu od strane paše. Kazna je izvršavana tako što se “ćulan” zagrevao do temperature usijanja gvožđa a osućenici bi bili unutra, gde su umirali u strašnim mukama. Tek sledećeg dana je ćulan otvaran, zapisao je Simonović.

Hamam danas predstavlja veliko kulturno dobro i spomenik od velikog značaja. U pitanju je tursko kupatilo u kome su se kupali posebno muškarci i žene. Na krovu se nalaze pet kupola sa staklenim okulusima koji su služili za osvetljavanje unutrašnjosti hamama. Unutrašnjost se sastoji od svlačionice, zatim halvat (mesta za kupanje) i hazisu (rezervoar za vodu).

Građen je u stilu balkansko orijentalne arhitekture toga vremena, i kao takav ima veliku važnost jer su takvi objekti sada veoma retki.

I pored restauratorskih radova na njemu, Hamam nije dostupan za posetioce. Kada bi do toga došlo u skorije vreme to bi dosta promenilo kulturnu i turističku sliku Vranja.

RSS
Follow by Email
Facebook
Facebook
Twitter
Instagram

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *