Nedavno sam na internetu pročitala jednu rečenicu. Zvučala je ovako nekako „Samci su i zvanično invalidi”. Nije to bilo baš ovako napisano, ali u momentu ja sam je tako doživela. Ne volim nedorečene stvari pa sam rešila da malo istražim ovu temu.
Svetska zdravstvena organizacija od 2018. godine smatra nemogućnost pronalaska partnera invaliditetom. Ovaj invaliditet sigurno utiče na svakodnevni život, ali je daleko od problema koji imaju slepi, gluvi, mentalno ugroženi ili bogalji.
Nekada je to stvar izbora, a nekada splet čudnih okolnosti. Sigurno je da samci propuštaju jedno divno životno iskustvo, a to je roditeljstvo.
Šta je to što nas sprečava da pronađemo partnera?
Fizički izgled može da nas zavara. Nikada ne bi trebao biti presudan prilikom izbora partnera. Ponekad samo lepota nije dovoljna. Ta osoba bi nam trebala biti slična. Trebala bi imati ista ili slična interesovanja, a to se nekada ne primeti odmah.
Sigurno ste čuli „Nisam pronašao/la savršenu/og”. Zapitate li se možda „Koliko su realna vaša očekivanja? Je li to savršenstvo samo štit kojim se branite od neuspeha?” Koliko je zaista realno očekivati da postoji neko identičan liku u vašim snovima, da je sam u vreme vaše potrage, i da vas doživi i poželi kao drugu polovinu.
Strah, stid, depresija kao razlozi zbog kojih ste sami… Pojedinci se plaše prilaženja, upoznavanja, vezivanja, odbacivanja… Cijelog tog procesa evolucije jednog odnosa zbog kojeg ponekad osete stid, i depresiju.
Nedavno sam gledala jedan engleski film. Glavni glumac je došao do zaključka da je on ustvari veoma poželjan samo živi na pogrešnom kontinentu. Preselio se u Ameriku i njegov ljubavni život je procvetao. Hoću reći da bi usamljene osobe možda trebale promeniti okruženje i pogledati malo dalje, ako vam već ne polazi za rukom pronaći nekoga u vašoj neposrednoj blizini.
Niz razočarenja i odbacivanja može vas isfrustrirati. To je normalno, nije nikakav problem, ali je neprijatno i nepoželjno. Svi smo iz nekog razloga ubijeđeni da je pronaći nekoga lako. Problem je što u stvarnom životu to i nije tako.
Mnogi će se složiti da samci imaju mnoge privilegije. Mogu uvek sebe i svoje potrebe staviti na prvo mesto. Neplanirano otputovati, napustiti posao bez griže savesti. Mogu svu platu potrošiti samo na sebe. Mogu izlaziti i uživati kako god požele, ako to sebi mogu da priušte.
Postoje i oni koji nisu birali da budu sami. Oni koje je život uvek vodio u nekom drugom pravcu. Daleko od ljubavi i bilo kakve romantične prilike.
Odnedavno na instagramu pratim jednu psihološkinju. Njen nalog je Jovana Jovanović psiholog
Čitala sam njene statuse i preporuke. Čitajući ih shvatila sam da se uklapaju u ovu temu. Njeni statusi su odlični saveti za svakoga. Prvo mi je privukao pažnju status:
„Zakaži 30 sastanaka i planiraj da je 29 unapred propalo. Ako propadne svih trideset onda bih želela razgovarati sa vama. Htela bih da vam postavim par pitanja.”
„Ako se ponekad osećate usamljeno, odbačeno i neispunjeno to nije ništa nenormalno. Svaki čovek na planeti se ponekad oseća usamljeno iako je okružen milionima ljudi. Nije to fizička pojava, to je psihička usamljenost. To je samostalna borba koju svako od nas bije kroz život. To je borba sa samim sobom. U njoj niko drugi ne može pobediti ni izgubiti umesto vas. A za svaku borbu koliko se pripremaš tolike su šanse i da pobediš.”
Za kraj još jednom ću je citirati. „Ništa ne dolazi samo. Oko svega se treba potruditi, pa i oko pronalaženja partnera.”
Niko ne želi biti invalid, i živeti sa hendikepom.
Izvor: 6yka.com