Za lekare i sestre niškog kliničkog centra, koji su angažovani da leče u „crvenoj zoni“ sigurno postoji bolje mesto gde bi proveli „najluđu noć“. Ali skromno kažu, izabrali su profesiju gde su dežurstva u redovnom opisu posla.
Od 283 hospitalizovanih pacijenata šestoro su u noći između 31. decembra prošle i 1. januara ove godine, bili u teškom stanju i priključeni na aparate za veštačku ventilaciju. Budno se motri na svakog pacijenta jer je tok oporavka, ponavljaju lekari, teško predvideti. Specijalista ortopedije Milan Aleksić (30) dobrovoljno se još na početku epidemije zajedno sa sestrom Anom Živković prijavio da radi u „crvenoj zoni“. Ni sam ne zna koliko pacijenata je primio, jer radi na trijaži, ali ne krije da mu je najteže bilo kada je ugledao ime jednog pacijenta. Njegova majka Gordana Aleksić, takođe lekar u Vranju, sada se broji u one koji imaju sve šanse da pobede koronu.
– Ne znam da li se to može nazvati privilegijom da je leči sin. Znam da je meni teško. Verovao sam da će barem ona biti pošteđena da se ne razboli, ali potičem iz doktorske porodice tako da sam pripremljen na svako iskušenje – priča nam Milan.
Uslovi za lečenje u „crvenoj zoni“ su idealni, ima lekova, opreme, dovoljno osoblja, ali pacijentima treba više od toga. Anesteziolozi Ivana Mitić i Milan Tatić kažu da pacijenti ponekad padnu psihički, pogotovo kada neko pored njih izgubi bitku sa kovidom 19.
– Ume to da obeshrabri, ali tu smo mi da ih bodrimo i da im stalno govorimo da čuvaju snagu za borbu protiv virusa. Teško je što ne mogu da nam vide lice pa da im se osmehnemo, ovako smejemo im se očima. Bolest je nepredvidiva i nemamo ni trenutak predaha niti opuštanja – priča nam Ivana koja je pre korone radila na dečjoj hirurgiji.
Među pacijentima uoči Nove godine, našao se i naš sugrađanin Jovica Stojmenović.
Kako pišu Novosti – Jovica Stojmenović (61) iz Bujanovca razboleo se 6. decembra i dva dana kasnije je iz Vranja prebačen za Niš u teškom stanju. Borio se za život 13 dana i sada kaže da se dobro oseća.
– Nisam osećao bol već sam tonuo u neko blaženstvo, neki polusan. Ne znam da li sam bio živ ili mrtav, ali sam se vratio. Sećam da sam osetio glad posle, ne znam ni sam koliko dana. I to mi je bilo čudno. Pilav koji sam tada pojeo bio je nešto najukusnije u mom životu – iskren je Jovica, koji se borio svom snagom jer je shvatio koliko je potreban svojoj deci i prijateljima.
Posle ovog iskustva, priznaje, biće „drugi čovek i istinski će više ceniti zdravlje i život“. Niškim lekarima i sestrama, kaže, mnogo duguje.
Izvor i foto: Novosti.rs