Kožuharstvo

Kožuhari ili ćurčije bili su zanatlije koje su izrađivale zimske odevne predmete od kože i krzna, kao što su ćurak ili kožuh. Obrađivali su kožu i za šubare, bunde i opaklije(velike ogrtače).

Kožuh spada u najstarije haljetke a zbog svoje jednostavnosti vrlo brzo je našao primenu kod mnogih naroda. Za izradu kožuha se koristila ovčija koža sa runom koja se stavljala s unutrašnje strane.

Opaklija

Vrsta jednostavnih kožuha upotrebljavana je u srednjovekovnoj Srbiji. Bili su zastupljeni čak i kod kaluđera. Najstariji tipovi kožuha s područja Srbije u početku su služili samo za zaštitu od hladnoće pa su zato bili bele boje, jednostavnog kroja i bez ornamenata. Bojeni kožusi počinju da se upotrebljavaju naročito krajem 19. veka. Tada već kožuh biva bogatije ukrašen i to čitavom površinom. To je posebno bilo izraženo u Vojvodini, iz koje je ista moda prenesena i u predele južno od Save i Dunava.

Svaki kožuharski centar imao je esnafsko udruženje ćurčija, kome su pripadali svi majstori sa svojim kalfama i šegrtima. Zastava esnafa je nosila lik svetog Ilije, koji je ujedno bio i slava kožuharskog esnafa. Prema legendi, sveti Ilija je bio kožuhar koji je pravio najkvalitetnije kožuhe. Naime, njegov kožuh nije odavao neprijatne mirise kao što je to bio slučaj sa ostalima pa su se ćurčije mučile da dođu do načina štavljenja kako bi i njihovi kožusi bili bez neprijatnog mirisa. Iz tog razloga, uzeli su ovog sveca za svog zaštitnika. Iako nikome nije preneo tajne svog zanata, u nasledstvo kožuharima ostavio je jedan svoj kožuh.

Kožuhar

Postupak izrade:

Ćurčije su materijal za preradu tj. kožu nabavljali od varoških i seoskih mesara – kasapa a kasnije su je postepeno pripremali za obradu.

Postupak podrazumeva struganje kože od mesine, stavljanje u štav (mešavina vode, soli, mekinja i kukuruznog brašna) i dvonedeljno potapanje u kaci sa štavom. Nakon toga slede sušenje, tegljenje, šibanje tankim prutom i bojenje.

Boju su pravili od osušene dudove, brestove, orahove i jabukove pečurke. Istucane u drvenoj stupi, pečurke bi se kuvale, a dužina kuvanja zavisila je od toga kakav ton želi da se dobije. Ukoliko se pečurka duže kuva onda će boja biti zatvorenosmeđa, ako se kuva kraće onda nastaje svetlija boja.

Zatim bi se ta skuvana boja procedila i pomoću krpa nanela na kožu pričvršćenu za tezgu kako se ne bi pomerala pri radu. Vlažne kože suše se preko konopca tako da ne budu direktno izložene sunčevoj svetlosti. Na kraju postupka slede krojenje, šivenje i ukrašavanje određenim alatkama (igle, naprstak, noževi, makaze, šabloni za krojenje i kalupi za šubare.).

Sremski kožuh

Ukrašavanje ove vrste odeće nazivalo se „cifranje“ i posebno je primenjivano za ulepšavanje devojačkih i momačkih kožuha.Za ukrašavanje kožuha koristila se raznobojna koža, svila, vuna, fino krzno, imitacija krzna, čoja, pliš, kožne i metalne dugmadi i sl.

Majstori su od toga slagali razne ornamente, i to uglavnom biljnog tipa. Cvet je bio izuzetno popularan motiv a često je komponovan i sa drugim elementima, kao što su srce, lozice, kružići. Raspored kompozicije i njena pozicija na kožuhu uslovili su najrazličitije nazive za biljne ornamente na kožusima: crna grana, devojačka i momačka grana, venac, rajska bašta, veliko srce, fioka, kalančevi i drugo

Najstariji kožusi prema zbirkama Etnografskog muzeja u Beogradu potiču s kraja 19. veka, a oni novije izrade iz 80-tih godina 20. veka. Svi kožusi su pripadali seoskoj populaciji i podjednako su bili zastupljeni kod muškaraca, žena i dece. Ćurčije su svoju robu izrađivali po porudžbini ili kao lagersku robu, bez mere, za prodajnu sezonu na pijacama i vašarima.

RSS
Follow by Email
Facebook
Facebook
Twitter
Instagram

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *