Na mestu gde se sada nalazi Vlasinsko jezero bilo je veliko blatište sa tresavom koja je nastala od vekovima nataloženih uginulih biljaka. Po narodnom predanju u njemu je živeo „vodeni bik“ koji je često izlazio noću iz vode na obalu, pasao travu i ubijao goveda seljanima koja su oko jezera pasla travu.
Pričalo se da ova vodena neman živi od praistorije tu, pa se tome dodavalo još i da je zalutala sa druge planete, ili ju je Bog poslao da kažnjava one koji mu skrive. Ipak se najviše verovalo da je to neka džinovska praživotinja. Na muljevitom terenu znala su nestajati krda volova sluđena mukanjem krave koja nije mogla ni da se mrdne zaglavljena u živom pesku.
Kako je poubijao mnogo goveda i zadavao seljanima veliki strah, neki kovač po imenu Veličko se dosetio da svom volu okuje rogove gvožđem i pusti ga da pase kraj jezera. Kad vodenjak izađe iz vode i polete ka kovačkom volu, ovaj ga probode okovanim rogovima te se vodeni bik vrati u jezero ričući od bola tako da se cela okolina tresla, a iz vode su izbijali veliki mehuri. Retko se od tada pojavljivao, a po legendi pojavljivao se jedino uoči srpskih ratnih pobeda. Tako je bilo i 1827. godine pred rusko-turski rat i srpsko-turski rat, kada su ovi krajevi pripojeni Srbiji do balkanskih ratova i Velikog rata.
Govori se u ovom kraju i o bugarskom konjičkom puku koji je, tokom povlačenja srpske vojske prema Albaniji u Prvom svetskom ratu, želeo da im preseče odstupnicu preko ovog terena. Međutim, mesto koje je trebalo da im posluži kao prečica donela im je smrt u živom pesku.
Od kada datira priča o ovom vodenom fenomenu – čudovištu, koje se skriva u prostranim tajanstvenim dubinama jezera, ne zna se. Jedino je poznato da su stariji ljudi sa „sigurnošću“ pokazivali i mesto gde se nalazi ova avet“.
Dragan Milošević