Koliko puta čujemo od prijatelja, rođaka, poznanika kojima je život ,,potaman“ da imaju sve samo im nedostaje ta čuvena ,,druga polovina“? Ta neka posebna osoba o kojoj svi maštamo, neko ko je ,,ona prava“ ili ,,onaj pravi“. Neko ko ce svojom velikom, nesebičnom i bezuslovnom ljubavlju učiniti da nam svaki dan izgleda lepše, ko će obične, sive svakodnevice obojiti u ljubičasto. Neko čija bi nam i obična sms poruka sa kratkim sadržajem: ,,Šta radiš?“ dala krila i energije za ceo dan. Svi mi maštamo, ili smo bar u nekom trenutku maštali da budemo opijeni pravom ljubavlju.
Setite se samo koliko puta ste čuli ili ste i sami pomislili: ,,Jao kada bih našao onu pravu, dao bih joj sve“. Ali šta se zapravo događa kada se konačno nadje ta ,,prava“? Da li zaista sve postaje lepše i lakše? Da li taj neko dolazi u naš život da nas ,,spase“, ili da nam unese nemir?
Istina je da su promene neminovne svaki put kada uđemo u emotivnu vezu, bilo da je osoba ,,ona prava“, ili nešto prolazno. Kada je reč o ozbiljnoj vezi, kako vreme prolazi promene su sve veće. Partnerka ili partner postaju deo našeg svakodnevnog života, tako da je normalno da neke navike i načini ponašanja koje smo imali dok smo vodili samački život moraju da se promene. Na primer, skoro svako od nas kada uđe u ozbiljniju vezu manje vremena provodi sa prijateljima, jer prosto želi da što više slobodnog vremena provede sa voljenom osobom. Naši partneri su na neki način i naši influenseri, mi nesvesno od njih poprimamo neke njihove osobine, načine razmišljanja, pa i stavove. Sve je to neminovno i normalno do neke granice.
Međutim, vrlo često se dešava da ,,izgubimo glavu“ u ljubavi i sve više se bavimo svojom vezom nego samim sobom. Gubimo koncentraciju i produktivnost na poslu, opterećeniji smo problemima u vezi nego svakodnevnim praktičnim životnim problemima, skoro da se i ne viđamo sa prijateljima. Naša veza i ta ,,prava“ osoba nesvesno postaje centar sveta za nas. Postajemo slepi i gluvi za sve drugo što nas okružuje. Počinjemo da menjamo svoja uverenja, stil života i oblačenja, sve u nameri da budemo što bolji i lojalniji našoj ,,drugoj polovini“. Kako vreme prolazi shvatamo da nešto više nije kako treba, da, imamo nekog pored sebe, ispunjeni smo u tom smislu, ali osećamo da opet nešto fali.
Šta sada nije u redu kada konačno imamo ,,pravu“ osobu pored sebe, kada nam se konačno desila ,,prava ljubav“ o kojoj smo toliko dugo maštali? Da, tačno je, možda nam se i desila ,,prava ljubav“, možda smo i našli ,,drugu polovinu“, ali toliko smo bili okupirani istom da smo ušli u simbiotski, nezdrav odnos i zapravo izgubili svoju individualnost. Da li mi onda, u stvari, kada nađemo ,,drugu polovinu“ zapravo pomalo izgubimo sebe? Da li ljubav u zamenu za zadovoljstva koja nam daje uzima deo nas? Da li imati nekog zapravo znači izgubiti sebe?
Granica je jako tanka, ali ukoliko i pored toga što smo zaslepljeni ljubavlju, magnetski privučeni- zakačeni za partnera uspemo da sačuvamo bar malo zdravog razuma ostaćemo dosledni sebi. Zbog toga je jako bitno da uspemo da ne zaboravimo da smo i pre te osobe imali svoj život, prijatelje, svoje hobije, vreme samo za sebe. Jako je bitno postaviti granice u vezi i razumeti da dvoje ljudi u ljubavi koračaju zajedno kroz život, ali da nikako nisu jedno. Svako od njih već ima izgrađenu ličnost, mane i vrline. Svako od njih ima prava na svoje zaključke, stavove, na svoja mišljenja, čak i ako se razlikuju od partnerovih.
To je zdrav odnos i zdrava veza, u kojoj partneri imaju prava na svoju individualnost. Prava ljubav nije prilagođavanje partneru, već pokazivanje sebe u pravom svetlu i prihvatanje partnera takvog kakav jeste. Ne zaboravite da je uvek bolja opcija da budete sami, nego pored nekog, pored kog stalno osećate pritisak da morate nešto da menjate i da se iznova i iznova dokazujete. Budite uvek dosledni sebi, nikada ne dozvolite da zbog nekog drugog, pa makar to bila i ,,prava ljubav“ izgubite sebe, jer nema veće nesreće od toga.
Naja