Kada sam na Vašem portalu pročitala tekst male Nine ,,ČITANJE“, odnosno njeno duboko uverenje da se od čitanja raste, nekako sam se vratila u detinjstvo, moj ulazak u začarani svet bajki i knjiga.
Kao dete prosvetnih radnika, zbog prirode njihovog posla bilo je povremenih selidbi, prilagođavanja novoj sredini i novim drugarima, imala sam sreće da je školska biblioteka bila pravo bogatsvo. Prethodni učitelj te škole svesrdno se potrudio da je obogati knjigama, koje ni bolje opremljene škole nisu imale. S obzirom da nisam baš bila najbolje prihvaćena od strane drugova i drugarica, jer biti dete učitelja značilo je da ćeš ih verovatno tužakati i prijavljivati sve njihove nestašluke. Uostalom, svi su se znali oduvek, a moj brat i ja smo bili prodošlice i trebalo je nas prihvatiti. Osim toga, brat je mlađi od mene pet godina, a ja sam bila drugi razred, trebalo je pobeći i naći negde svoje utočiste. A to je bila učionica, s policom punom knjiga. Kakvo carstvo, kakvo bogatstvo i to samo moje, kada odu đaci svojim kućama, brat ode da se igra, završim domaći i otplovim na krilima mašte u neki novi, nepoznati svet.
Mi kao deca učitelja, nismo imali dadilje, nismo išli u vrtić, jednostavno smo odrastali u ucionici, na času. Naučili smo da čitamo veoma rano, latinicu sam znala sa šest godina, tako da je moj ulazak u tajanstveni i čudesni svet knjiga sasvim prirodan. Prva ozbiljnija knjiga koju sam pročitala je ,,Alisa u zemlji cuda“. Danima sam samo na to mislila, bila zaokupljena likovima i događajima u njoj, da sam ponekad delovala čudno i nisam uspevala da se uvek uključim u svakodnevne aktivnosti mojih školskih drugova, što ih je dodatno iritiralo. Sećam se razočarenja kada sam prvi put gledala film ,,Alisa u zemlji cuda“. Nije imalo nikakve sličnosti za vizijom likova u mojoj glavi.
Zatim su došle na red ozbiljnije teme i literatura. Veoma rano pročitala sam lektiru za starije razrede, tako da su likovi iz ,,Družba Pere Kvržice“, ,,Nikoletina Bursać“ i ,,Orlovi rano lete“, bili toliko realni i stvarni, kao da sam s njima učestvovala u svim njihovim avanturama.
Knjiga koja je za mene bila posebna, uticala na moj dalji pogled na svet i način posmatranja događaja i stvari, drugačiji pristup ljudima i stvarima, delo je pisca Vilijema Sarojana ,,Tata ti si lud“. Kada sam u petom razredu došla u Osnovnoj školi ,,Branko Radičević“ u Bujanovcu, na pitanje nastavnice o omiljenoj knjizi, onako nadahnuto navela sam naslov i taman krenula oduševljeno da pričam o njoj, podsmeh drugova i drugarica, kao i same nastavnice me je presekao. Nikada više o tome nisam pričala, dok do pre tri nedelje nisam u ,,Blic ženi“ pročitala tekst, u kome glumac Tihomir Stanić navodi kao svoje omiljeno štivo baš ovu knjigu. Mogu reći da sam odahnula.
Tako sam odrastala, postala član gradske biblioteke, povremeno me teta Dana onako strogo propitivala da utvrdi da li sam stvarno pročitala knjigu za dva dana i došla po drugu. Naravno, to što sam toliko čitala išlo je nauštrb sticanja znanja iz matematike, fizike i hemije, predmete za koje nisam imala interesovanja. Ali sam sebe već videla kao ozbiljnu književnicu, i nisam imala razloga da gubim vreme na zadatke i rešavanje nekih složenijih matematičkih operacija.
Ali kao što znamo, snovi su jedno a realnost je nešto drugo. Život nas odvede nekim drugim putevima, tako da je izbor profesije bio sasvim slučajan, ponesena trenutnim raspoloženjem i pomalo inatom. Posle druge godine usmerenog obrazovanja, upisala sam medicinski smer. Zaljubila se, udala, zaposlila odmah posle srednje skole i tako već pune 33 godine radim kao medicinska sestra.
I nije mi žao. Volim svoj posao, porodicu, prijatelje koji me okružuju i čine srećnom. A za pisanje ima vremena. Kao sto se od čitanja raste, nadograđuje, s obzirom da i dalje volim da čitam, imam sopstvenu prilično bogatu biblioteku, za ispunjenje nekih snova uvek ima vremena. Ko zna, možda će moje dugogodišnje iskustvo, anegdote, dogodovštine na poslu, kao i sve ono što je obeležilo moj radni vek, bude pretočeno u neko interesantno i duhovito štivo.
