Tumačeći svet na svoj način, deca predškolskog uzrasta, vrlo često optužuju sebe za roditeljske svađe, što za rezultat ima osećaj krivice i sniženo samopouzdanje.
Kod dece, kao i kod odraslih čiji su roditelji razvedeni možemo da primetimo lošije mentalno zdravlje. Naime, oni češće pokazuju ponašanja koja ukazuju na nezadovoljstvo sopstvenim životom, veći nivo tuge, slabiju kontrolu emocija i reakcija u suštini, anksioznost, depresiju, kao i veće korišćenje usluga psihijatara i psihologa. Deca iz rastavljenih brakova su i sama sklonija razvodima, češće ulaze u neobavezne veze i za njih je jako tipično da raskidaju veze čim iste postanu ozbiljnije.
Ali, bez obzira što razvod roditelja deci ne ostaje u lepom sećanju, razvod parova koji su stalno u konfliktu ima pozitivan efekat na decu. Zato što tokom konflikta i bračne nestabilnosti deca vrlo često prisustvuju nemilim scenama. Roditeljsko nezadovoljstvo brakom i negativnost između njih se prelivaju na odnos sa decom, a posledice toga su strože kažnjavanje dece i učestali konflikti sa decom. Takođe, deca učeći po modelu, usvajaju modele ponašanja roditelja, odnosno verbalnu i fizičku agresiju.
Vrlo često se u konfliktinim brakovima javlja fenomen koji su stručnjaci nazvali „sindrom roditeljskog otuđenja“. Ovaj sindrom opisuje nekoliko jasnih ponašanja deteta, koja uključuju pokazivanje straha, nepoštovanja i hostilnosti prema jednom roditelju. Ovde se, naime, radi o tome da jedan od roditelja detetu „puni glavu“ pričama kako je drugi roditelj loš, kako stalno viče, kako ne voli dovoljno svoju porodicu. Tu su priče poput: „Tata/mama me više ne voli, a ne voli ni tebe.“ Takođe su česte i situacije da se dete uči da drugog roditelja zove vlastitim imenom, a ne „mama“ ili „tata“.
U našem društvu je još uvek veoma popularno tradicionalno shvatanje da se brak mora održati po svaku cenu zbog dece. Ali stručnjaci se slažu da je nekada, upravo zbog dece, mnogo bolje okončati loš brak, negoli nastavljati agoniju i svakodnevnim svađama traumirati decu.