Priča: Selo – povratak izgubljenoj ljubavi

Foto: RTS

Rođena sam u gradu, ali je moja porodica uvek “jednom nogom” bila na selu. Mamini roditelji živeli su u obližnjem selu, a tu, u okolini, bila je i tatina rodna kuća i imanje koje je, kao jedinac, u potpunosti nasledio. Do polaska u školu, mnogo vremena sam provodila s babom i dedom.

Bila sam pravo seosko dete, otvoreno, iskreno, raspoloženo za druženje, veselo. Do kraja života baba je uz osmeh prepričavala moje “bisere” i simpatične dečje odgovore na ona uobičajena, starinska pitanja – čija si ti, koga više voliš, mamu ili tatu, šta ćeš biti kad porasteš i slično. Smejem se i sama kad pomislim na jednu od tih dogodovština.

Baba me je stalno vodila sa sobom, na njivu, u štalu, kod komšinica na kafu. Jednom prilikom, baš na nekoj od tih komšijskih kafa, neka žena mi je zatražila da joj donesem vode. Poslušala sam bez pogovora, ali, kad je druga, nešto mršavija i starija, tražila to isto, odgovorila sam “kao iz topa”- tebi neću, ti si ružna! Baba je, naravno, “propala u zemlju” od stida, bilo je grdnji, ali su se svi na kraju smejali!

Polazak u školu i rastanak sa životom na selu mi je teško pao. Kažu da sam tražila da me upišu u tamošnju školu u kojoj je tada još uvek bilo dovoljno dece za svih osam razreda! Naravno, ništa od toga. Išla sam u školu u gradu, ali sam svaki raspust provodila kod babe i dede i plakala kad je trebalo da se rastanemo.

Kako to obično biva, sve se promenilo kad sam ušla u tinejdžerske godine. Tada su mi, naravno, druge stvari postale važne u životu. Odlazak na selo vikendom značio je da ne mogu da izađem s društvom, pa sam se sve više opirala i negodovala zbog tih poseta. Ni raspuste nisam više provodila tamo. Jednostavno, postajala sam devojka i menjala se…

Život je, nažalost, uskoro promenio sve naše planove, raspršio udobnu i mirnu budućnost kojoj smo se nadali i stavio nas pred velika iskušenja. Ostalo je pusto naše selo, neobrano voće i nepožnjeveno žito. Istrgnuti smo iz korena, surovo kažnjeni zbog onog što jesmo, što smo oduvek bili.

Odjednom sam shvatila šta sam izgubila. Miris pokošenog sena, zemlje koju je posle suše natopila blagorodna kiša, osećaj da negde pripadaš, da te veže onaj kamen, šuma, potok i više od svega, ljudi-grubi, ali prostodušni i jednostavni, sa “srcem na dlanu”.

Iako mi je nedostajao i moj grad, društvo i udoban život koji smo tamo imali, kako je vreme prolazilo, shvatala sam da ustvari mnogo više tugujem za selom. Kako sam se samo gorko kajala zbog svake propuštene prilike, zbog glupog tinejdžerskog inaćenja, zbog još jednog leta i zime koje sam mogla provesti na selu, upijajući njegove mirise, boje i snagu.

Mog sela, sa mojim ljudima i korenima, više nema, ali, posle mnogo godina, čini mi se da sam pronašla mesto koje bih mogla da zavolim, gde bih mogla ponovo da osetim onu iskonsku vezu s prirodom i ljudima. Našla sam svoje “rezervno” selo, mir i opijajuću lepotu. Bila je to ljubav na prvi pogled, iskrena i bezrezervna. Videli smo se, zavoleli i sad se upoznajemo, onako zaljubljeno srećni, nesvesni okoline, slepi za prepreke.

Ovo je prvi odmor koji provodimo zajedno. Sve je novo, uzbudljivo, savršeno. Uživamo otkrivajući jedno drugo, radujući se svakom novom danu u koji zajedno ulazimo, svakom sutonu, svakoj jesenjoj boji. Kupamo se u škrtom oktobarskom suncu i grejemo ruke uz vatru, srećni zbog svakog trenutka koji smo uspeli da ukrademo za sebe. Svesna sam ipak da ćemo, kao i u svakoj vezi, uskoro početi da otkrivamo i naše mane.

Znam da me je, uprkos svim nevoljama, ovih tridesetak godina provedenih u Beogradu prilično razmazilo. Postala sam previše “svilena” za selo, navikla na radijatore, tuširanje u toplom kupatilu, ispijanje jutarnje kafe u pidžami, kupovinu doručka u pekari, lenčarenje ispred televizora. Navikla sam da na svakom ćošku imam prodavnicu i apoteku, da sve stalno radi.

Zaboravila sam da baterijskom lampom osvetljavam put do komšija i da noć na selu znači potpuni mrak. “Obnavljam gradivo” ovih dana- ložim vatru, pečem hleb, navikavam oči na mrak, uši na tišinu, radujem se kad čujem zvuk ptičjih krila i kad me bude prvi zraci sunca.

Radujem se mom novom saputniku, ali nazirem i njegove mane. Vidim da je umoran, trom, razočaran. Vidim da polako, ali sigurno nestaje, da se gasi, da ga guta korov i zaborav. Vidim i žalim!

Tražeći ovo moje “parče raja” videla sam mnogo tuge, previše odavno zatvorenih prozora koje izjeda paučina i oronulih kuća sa čituljama na vratima. Tugovala sam za pocrnelim stablima šljiva koja više ne rađaju bez sigurne ruke domaćina, zakorovljenim dvorištima i cvećem ispred kuće koje još prkosi zaboravu.

Boli me što sela u Srbiji, i bez rata, sve više liče na ono iz mog detinjstva koje je sad pusto i sablasno.

Ne tražim krivca, ne upirem prstom, nisam ljuta. Samo sam beskrajno tužna. Svi smo ustvari pomalo krivi, predugo smo zatvarali oči pred nevoljom koja nam se decenijama prikradala. Ratovi su kosili čitave generacije, ali selo je ipak opstajalo, rađalo se iznova i obnavljalo

Nova ideologija posle Drugog svetskog rata, nove parole, ali pre svega lagodniji život koji su nudili gradovi, promenili su i to. Iz sela se decenijama samo iseljavalo, blatnjavi putevi vodili su samo u jednom pravcu, a oni koji su, puni nade i želja, odlazili…zaboravljali su brzo težak seljački hleb. Sad plaćamo ceh.

Život nije mogao da čeka da se naprave putevi, vodovod, da se izgrade nove, moderne škole, ambulante, prodavnice. Sad je, bojim se, sve uzalud. Novim, asfaltiranim putem nema više ko da ode iz sela, a kamoli da se u njega vrati, škole je uzalud graditi jer dece nema. Zakasnili smo, grdno smo zakasnili.

Sada preostaje jedino da pokušamo da olakšamo život onima koji su, uprkos svemu, ostali i opstali. Možda smo i mi, “svileni” gradski zaljubljenici u selo, neka slabašna nada da nije sve propalo.

Možda….

Ne znam da li će ta iskra biti dovoljna za bilo šta, ali znam da ću se ja uskoro vratiti. Eto…neka to bude prvi, mali, moj korak!!!

Izvor: RTS

RSS
Follow by Email
Facebook
Facebook
Twitter
Instagram

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *