Školski uspeh učenika

Problem uspeha u školskom učenju predstavlja veoma složeno i kompleksno pitanje pedagoške teorije i prakse. Značaj uspeha u školskom postignuću može se razmatrati sa više aspekata. U tom smislu može se govoriti o društvenom značaju (zainteresovanost društva da ima uspešne pojednice, jer je to uslov razoja društva i njegovog prosperiteta) i individualnom značaju (uspešnost individue rađa zadovoljstvo i podsticaj za nove uspehe). Za postizanje uspeha u školskom učenju neminovno su zainteresovani i drugi akteri koji posredno ili neposredno utiču na proces vaspitanja i obrazovanja.

Sa stanovišta institucija najzainteresovanija je svakako, sama škola, jer se prema nekim nezvaničnim merilima postignutim uspehom učenika meri uspešnost škole, kvalitet njenog vaspitno obrazovnog rada, organizacija rada i vremena, kao i kvalitet kadrova zapošljenih u njoj. Nastvnici kako u okviru škole, tako i lično, stručno i profesionalno, kao akteri obrazovno – vaspitnog rada predstavljaju strukturu koja je zainteresovana za postizanje uspešnosti u učenju. Uspeh, odnosno neuspeh, u okviru jednog predmeta, često se tumači kao rezultat rada nastavnika. Čini se da su danas nastavnici sasvim svesni da je došlo do prevazilaženja stare paradnigme da je za neuspeh učenika nejčešće kriv sam učenik.

Osnovna je škola obavezna za svu decu i opšte obrazovna. To znači da ona ne može biti selektivna: svi učenici treba na vreme i s uspehom da završe osnovno obrazovanje. Kako bi se to ostvarilo, škola mora omogućiti svakom pojedincu postizanje uspeha u skladu s njegovim mogućnostima. Zadatak škole je da osigura zdravu školsku klimu i okruženje u kojem će učitelji moći nesmetano poučavati, a učenici učiti.

Škola predstavlja značajan činilac u razvoju pojedinca i društva u celini. Svojim sadržajem, dinamikom, karakterističnim vezama i odnosima koji se u njoj uspostavljaju privlači veliku pažnju svih ključnih aktera. Pored činjenice da su za nju zainteresovani učesnici vaspitno – obrazovnog procesa i prosvetno – zakonodavni organi, koji proučavanjem strukture škole, dinamike i načina njenog funkcionisanja, imaju za cilj da je kritički preispitaju i unaprede u skladu sa širim društvenim promenama, ona je predmet interesovanja i mnogih drugih, koji u rad škole nisu direktno uključeni, ali postavljaju pitanje njene efikasnosti i opravdanosti ličnih i društvenih očekivanja. Otuda, ne iznenađujuće veliki broj istraživanja vaspitne teorije i prakse u svetu, pa i kod nas. Kao institucija društvenog standarda u oblasti obrazovanja, škola omogućuje učenicima da pod jednakim uslovima ovladaju određenim znanjem, razviju svoje intelektualne sposobnosti, kritički duh, kao i pozitivne, društveno prihvatljive osobine.

Budući da osnovna škola, kao obavezna, nije i ne može biti selektivnog karaktera, školski kurikulum bi trebalo da bude tako koncipiran da svaki učenik uspešno dostigne cilj, odnosno završetak osnovne škole. Formalno, najveći procenat učenika i ostvaruje ovaj cilj.

Ocenjivanje učenika je stalan proces koji treba da obezbedi što objektivnije sagledanje postignutog uspeha učenika i njihovog ponašanja tokom školovanja. Ocenjivanje se može opisati kao skup pedagoških postupaka kojim se valjano, objektivno, pouzdano i precizno utvrđuje u koje stepenu određena aktivnost učenika, ili ishod te aktivnosti, ima svojstva koja su postavljena kao ciljevi vaspitno -obrazovnog rada. Kako su se kroz istoriju menjale predstave o suštini, svrsi učenja, menjala su se i shvatanja o procesu i načinima ocenjivanja: od ocenjivanja znanja, koje je imalo za cilj vernu reprodukciju naučenog gradiva, do ocenjivanja osposobljenosti učenika za primenu naučenog u životnim situacijama. Ocenjivanje ima za cilj da proceni obim znanja i umenja i nivo znanja i umenja učenika. Obim se utvrđuje u zavisnosti od količine stečenog znanja u odnosu na sadržaje koji su propisani za određeni predmet, a nivo se utvrđuje u zavisnosti od stepena usvojenosti programskih sadržaja za određeni predmet. Učenik biva ocenjen iz svakog nastavnog predmeta pojedinačno, a aritmetička sredina završnih ocena odgovara njegovom opštem uspehu, pa se na osnovu toga govori o nivou školske uspešnosti. Proveravanje i ocenjivanje obuhvata praćenje, merenje i vrednovanje napredovanja učenika u nastavi i determiniše ocene iz pojedinačnih nastvanih predmeta i ocene opšteg uspeha.

U školskim sistemima većine zemalja prisutne su dva nivoa ocenjivanja: numeričko i opisno. Numeričke ocene obično se svode na ograničeni broj tri, pet ili deset ocena. U našem školskom sistemu predviđena je skala od pet ocena, što je u skladu sa nekim ispitivanjima koja ukazuju da je utoliko manja greška u ocenjivanju, ukoliko se koristi manji broj ocena (Malinić, 2009).

Opisno ocenjivanje je nastalo kao kritika jednostranosti numeričkog ocenjivanja. Napredak učenika se prati ponekim komponentama koje su bitne za uspeh učenika u određenom predmetu, a u ocenjivanju te komponente treba navesti i opisati. Opisne ocene imaju za cilj da pokažu kakva je priroda učeničkog znanja. Opisna ocena govori o tome koje je delove gradiva učenik dobro ili loše savladao, da li može samo da reprodukuje činjenice, ili ume i da primenjuje naučeno gradivo. Opisne ocene nisu samo izraz znanja, nego se njima daje i sud o važnijim karakteristikama ponašanja učenika u školi, stepenu razvijenosti radnih navika (Malinić, 2009). Pristalice opisnog ocenjivanja smatraju da numeričke ocene podstiču učenike da uče zbog same ocene, a ne iz želje za sticanjem znanja i zbog interesovanja za predmet; one izazivaju štetno takmičenje među učenicima i negativno utiču na međusobne odnose. Učenici koji imaju dobre ocene mogu se osećati važnijim i vrednijim od učenika koji imaju slabe ocene i koji lako mogu postati nesigurni u sebe sa svim posledicama koje ta nesigurnost može da izazove. Osim toga, učenička znanja se razlikuju ne samo po obimu, već i po kvalitetu, pa uopšte nije moguće davati neke opšte ocene na osnovu kojih bi se moglo objektivno porediti uspeh razičitih učenika. Za neke nastavnike opisno ocenjivanje se sastoji u opisivanju same ocene, a ne učenikovog napredka, pa su opisno ocenjivanje počeli da suprotstavljaju numeričkom.

Ocenjivanju se prilazi iz ugla predviđenih ishoda i standarda i govori se o formativnom i sumativnom ocenjivanju. Formativno ocenjivanje može se označiti kao podsticajno, razvojno ocenjivanje koje se odvija u toku procesa učenja i koje usmerava učenike na određene ciljeve, sadržaje i ishode. NJegova uloga je preventivna jer može sprečiti pojavu neuspeha, budući da registruje podatke o uspehu učenika i teškoćama na koje nailaze u aktivnostima koje se ocenjuju. Formativno ocenjivanje odgovara na pitanje šta je učenik postigao, šta i kako treba dalje da uči. Nastavnici daju učenicima informaciju o njihovom napredovanju u učenju i planiranju daljeg učenja, a te informacije su zapravo formativne ocene ili opisne ocene. Sumativno (zaključno) ocenjivanje ima za cilj vrednovanje ishoda ostvarenih u određenom vremenskom periodu. Ono nam govori o tome koliko je učenik naučio u određenom periodu, koliko je ovladao pojedinim sadržajima i ishodima koji su određeni školskim programom.

LITERATURA:

  • Malinić, D. (2009). Neuspeh u školskoj klupi. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *