Šah je klasična igra strategije, nastala pre 1500 godina. Prema legendi, vladar Indije želeo da mu deca budu bolji vladari i bolji generali na bojnom polju. Jedan mudrac mu je predložio šah. Jedna od sedam viteških vrlina u feudalnom društvu, danas ova igra, osvaja sve uzraste, pojednako i mlađe i starije generacije, a njena vrednost je mnogo veća od zabave i razonode. To primećuju i roditelji, nastavnici, edukatori, koji smatraju da ” šah decu čini pametnijom”. Koji su benefiti šahovske igre i doprinosi u okviru obrazovanja?
Igrajući šah, deca razvijaju logičko mišljenje, strpljivost, sposobnost da se fokusiraju, “oštre” memoriju, rešavaju problem. Posmatrajuću problem, oni ga razlažu, i ponovi sastavljaju, koristeći pritom analizu i sintezu, rasuđivanje, apstraktno mišljenje. Igra predstavlja zatvoren sistem, koja ima konačan broj poteza. Međutim, broj poteza je izuzetno visok. Pravila igre se uče, izučavaju se otvaranja, središnjica igre, i završnica. U smislu razvoja kognitivnih procesa razvija se:
Memorija. Priroda igre je takva da vizuelni aspekti igre( šahovska polja, pozicija figura i njihova kretanja, pravolinijski, dijagonalno, preskakanja) ostavljaju jake utiske u delu uma koji je odgovoran za pamćenje.
Logika. Po prirodi stvari, logika se se stvara i razvija kao rezultat psiholoških vanrednih situacija povezanih sa učenjem. U šahu, logika se razvija prema šemi pravila, ali ne u potpunosti. Igrač stvara svoju logiku, predpostavljajući da protivnik neće razumeti razlog određenog poteza.
Posmatranje i analiza. Šah ima jedinstvenu sposobnost da igrača uči da bude svestan svakog detalja i značaja svake pozicije. Posmatrajući celu tablu prepoznaje važne od nevažnih pozicija. U smislu učenja, pojedincu ova sposobnost pruža mogućnost da odvaja činjenice, bitne od nebitnih.
Uslovljenost operacija. Igrač pravi poteze na osnovu svog poznavanja pravila, svojih analiza i zapažanja, ali iznad svega svoje procene. Nakon odigranog protivnikovog poteza, odmah vidi rezultate svog procesa razmišljanja a ujedno i uči.
Šah može direktno da doprinese akademskim postignućima, jer kod igrača razvija:
Fokus. Decu učimo da igraju šah tako to posmatraju pažljivo i koncentrisano. Ako ne prate igru, neće moći da dobro odigraju sledeći potez, bez obzira na to koliko su pametni.
Vizuelizacija. Zamišljaju moguće poteze pre nego što zapravo pomere figuru, i ne samo svoje već i protivnikove.
Razmišljanje unapred. Pre odigranog poteza, razmišljaju kako protivnik može da im odgovori.
Razmatranje opcija. Svaki igrač ima 16 figura, i time više opcija za svaki naredni potez. Svaka za sebe važna, međusobno povezane, čuvajući jedna drugu.
Analiziranje konkretnog. Svaki potez može da se posmatra da li pomaže igraču ili može da ga ošteti. Ovakva analiza pomaže da igra bude vođena logikom, pre nego impulsom.
Apstraktno razmišljanje. U šahu ovo znači sagledavanje šire slike.
Planiranje. Igrajući šah postavljaju se dugoročni ciljevi, i razvija spretnost da se u zavisnosti od konteksta plan fleksibilno menja.
Simultano žogliranje višestrukih opcija. Ne treba učiti decu da preanaliziraju, ali svakako trebaju da balansiraju spektrom faktora istovremeno.
Socijalni benefit je u tome što šah možete igrati sa svima bez obzira na pol, rasu, uzrast. Svi podjednako uživaju, sklapaju prijateljstva, a ko reši da se aktivno bavi šahom, može da proputuje svet. Šahisti dostojanstveno, i gube, i pobeđuju.
Na kraju, postavlja se pitanje kako da deca zavole šah, ovu zahtevnu igru na 64 polja? Posebno u vremenu, hiperprodukcije igara i digitalizacije. Ovo svakako nije igra koja na “prvu loptu” osvaja. Treba se postepeno upoznavati sa pravilima i figurama ( kako se koja kreće i “jede”). Ne treba žuriti, ali treba napraviti neki kontinuitet. Škola, takođe, treba da bude mesto na kojem deca uče i igraju šah. Za mene, oduševljenost šahom počinje davno, na šahovskom turniru, ozbiljnih šahista, u sali punoj ljudi i tišine. I svi misle, i oni što igraju, i oni što samo posmatraju partije. Možda je to preporuka, kako da dete zavoli šah, ja svakako jesam.
