Predugo sanjamo. Predugo maštamo o nekom boljem vremenu. Mnogo je iza nas decenija propadanja i beznađa. Nemamo tri života, pa da nam bude svejedno šta će sa ovim životom biti. Od onoga što imamo očekujemo najbolje. Nisam zagovornik onog stava po kome nam se sve loše dešava zbog zle sudbine. Sve što nas loše pogađa je rezultat samo naših pogrešnih procena i dugo gajenih zabluda. Zbog tih zabluda se danas nalazimo u ovako užasno učmalom stanju. Nekad mi se učini da smo na Boga kamenje bacali, ali kad vidim kako žive neki drugi ljudi van našeg srpskog “ kaveza “ shvatim da smo to kamenje bacali sami na sebe i svoje živote. Sad moramo da se dobro pomučimo kako bi iz tog teškog i oštrog “ kamenjara “ izvadili svoju sreću. Kažu da je za oporavak potrebno onoliko vremena koliko se propadalo i tonulo. Ako je zaista tako onda su nam perspektive mršave. Ja želim da verujem da neki “ razred “ možemo da preskočimo i sustignemo makar one koji su srednje razvijeni, ali za to nam je neophodno da se zajedno složimo oko ciljeva i gaženja preko trnja do njihovog ostvarenja. Nema spremanja kuće, a da se ne oznojiš. Nema učenja i napretka ako ne uložiš ogroman napor. Nema dobrog zanatlije, koje nije učio od dobrog majstora. Šta to znači? To znači da Srbija neće ništa postići ukoliko ne shvati šta joj treba da bi živela bolje. Nije dovoljna želja, već nam treba volja, snaga, odlučnost i spremnost u svakom trenutku i na najveću žrtvu i odricanje da bi generacijama posle nas bilo bolje. Moramo da učimo od naroda koji su bili u sličnoj situaciji i da pogledamo šta su oni radili, pa da to prilagodimo svom mentalitetu i načinu života. To ne znači da možemo skroz promeniti način kako se postiže uspeh, jer nije moguće voziti bicikl, a ne okretati pedale. Jedino možemo da utičemo na detalje i finese, a ne na suštinu.
Ako se sad odlučimo na korak da prestanemo da sanjamo lep ručak i odlučimo se da taj ručak zaslužimo, onda moramo da znamo da su ispred nas još mnogo dana gladi i nemaštine, ali sa perspektivom da ćemo na kraju doći do tog ručka. Nema tog naroda koji je pošao od bogatstva. Svi su morali da se potrude i zapnu da bi danas bili bogati, pa su i oni u krizi. Jel možete da zamislite kolika je tek kriza u Srbiji, koja je tako daleko od tih uspešnijih naroda!? Nemamo vremena za snove, kukanja i naricanja. Mnogo je teškog rada pred Srbijom. I ovo nisu prazne reči, iako će onima koji površno čitaju, ne udubljujući se u suštinu, ličiti na skup fraza lepše ili lošije sročenih. Ovo je vapaj jednog čoveka, koji kao i ostali ne želi da mu život prolazi u snovima, koji želi da živi i proživi svoj život, a ne samo da preživljava.
Da svoj lepši život ne bi smo sanjali potrebna nam je korenita promena sistema vrednosti. Znanje i rad da se cene. Neznanje i lenjost da se uvek osude, ali i da se takvi pozovu na promenu u svom životu, jer ni nama neće biti bolje ako pored nas prolaze mase ljudi koji loše žive. Neophodno je da zaboravimo na protekcije, “ guranja“, “ veze “, “ sređivanje “, “ snalaženje“… Kod nas se nesposobnim smatra onaj ko nije uspeo da se obogati u vremenu kad smo svi propadali i siromašili, dok se većina preko naših leđa bogatila da bi danas bila strašna “ batina “ koja nam svima preti. To moramo da promenimo. Sposoban je onaj ko je stekao znanjem, a ne snalaženjem i traženjem “ rupa “ u zakonima. Ako uspemo da doktore nauka uposlimo i da decu naučimo da se škola voli, a da se beži od lopovi i kriminala, onda smo na pola puta od uspešnog društva.
Da bi svoje snove preveli u stvarnost nije dovoljno da to ovde pročitate, već da ustanete svakog jutra rešeni da svaki sledeći dan krene sa osmehom zbog nekog novog uspeha.
Autor: Srba S. Filipović