Emocionalno stanje dece direktno utiče na njihovo učenje, motivaciju i socijalni razvoj

• 

Školska klupa postala je mesto gde se, ne samo stiču znanja i veštine, već i gde se oblikuju emocije i ličnost naših najmlađih. Deca provode veći deo dana u školi, gde nastavnici igraju ključnu ulogu u njihovom odrastanju. Deci je potrebno pozitivno okruženje kako bi uspešno savladavali svoje školske zadatke i učili socijalne veštine.

O tome zašto je bitno da se deca u školi osećaju dobro, i da nastavnici umeju da prepoznaju trenutne emocije kod dece, pričali smo sa master psihologom, Natalijom Nisić.

• 

Zašto je bitno da se deca osećaju dobro u školi?

-Bitno je zbog toga što njihovo emocionalno stanje direktno utiče na njihovo učenje, motivaciju i socijalni razvoj. Pozitivno okruženje i osećaj sigurnosti u školi doprinose boljim rezultatima. Smanjenjem stresa i anksioznosti podstičemo kreativnost i samopouzdanje kod dece. Takođe, dobro psihičko zdravlje učenika je ključno za prevenciju problema kao što su školsko nasilje i isključivanje iz društva.

Koliko je važno da nastavnici umeju da prepoznaju unutrašnje doživljaje kod dece?

-Natavnici treba da budu kao „detektori emocija“. Deca često ne znaju kako da izraze svoje osećaje rečima, ali znaju da njihovi nastavnici mogu da primete kada su srećni, tužni, ili zabrinuti. Ponekad, samo jedan razgovor može da razjasni mračne oblake iznad detetove glave. Nastavnici, svojim primerom, mogu da pokažu kako se treba nositi sa emocijama, kako rešavati konflikte i kako biti empatičan. Ove životni veštine nisu manje važne od matematike ili jezika.

Šta se dešava ukoliko nastavnik nije dovoljno empatičan?

-Čak i da nastavnik nije dovoljno empatičan, on mora uvek da obraća pažnju na facijalne ekspresije svojih djaka, da na osnovu izraza lica deteta primeti da li nešto, možda nije u redu. Nastavnik potom mora da pita dete šta ga muči i da ga pažljivo sasluša. Prvi korak u razumevanju osećanja dece je slušanje. Nastavnici, budimo iskreni, nisu samo prenosioci znanja, već i podrška u emocionalnom razvoju. Kada se deca suoče s izazovima, važno je da imaju osećaj da su saslušani i razumljeni.

• 

Koje emocije deca najčešće doživljavaju u školi?

-Uglavnom zabrinutost i anksioznost u različitoj meri, zavisno od deteta, pred testove, pismene zadatke ili usmena odgovaranja. Nastavnici koji su senzitivni na ove emocije mogu pomoći deci da se nose sa njima. Ključno je da nastavnici budu empatični i pažljivi prema deci. Ponekad je dovoljno samo pitati: „Kako se danas osećaš?“ Ponekad će deca izraziti svoje emocije kroz igru, crteže ili pisanje, nastavnici moraju da obrate pažnu i na to. Kroz svoje postupke i reakcije, nastavnici mogu pokazati deci kako se nositi s emocijama na zdrav način. Na primer, kada se suoče s izazovom, nastavnici mogu pokazati kako se nositi s tim umesto da reaguju impulsivno.

Kako nastavnici treba da postupaju sa detetom koje ima neki problem?

-Sa empatijom, razumevanjem i prilagodljivošću. Ključni koraci u takvim situacijama uključuju, prvo identifikaciju problema ili izazova sa kojim se dete suočava, bilo da se radi o poteškoćama oko učenja, emocionalnim problemima ili drugim poteškoćama. Sledeći korak je komunikacija, važno je da se uspostavi otvoren i podržavajući dijalog sa detetom, kako bi se saznalo šta ga muči,kako se oseća i kako nastavnik može da pomogne. S obzirom da je svako dete jedinstveno, nastavnik treba da prilagodi svoj pristup u skladu sa potrebama i sposobnostima deteta, kaže Natalija i dodaje:

-U takvim situacijama nastavnik mora da obavesti roditelje kako bi zajedničkim snagama sa roditeljima deteta radi na rešavanju problema i pružanju podrške detetu. U zavisnosti od prirode problema, nastavnik može usmeriti dete ka dodatnoj podršci stručnim saradnicima kao što su psiholozi i pedagozi. Ali, po meni, najvažnije u tim situacijama jeste da nastavnik redovno prati detetvo emocionalno stanje i pruži konstantnu podršku, dok god se problem koji muči dete ne reši. Razumevanje emocija kod dece je ključno za njihov emocionalni razvoj. Nastavnici su ti koji igraju ključnu ulogu u ovom procesu. Poželjno bi bilo da svaki nastavnik bude stub podrške, razumevanja i emocionalne inteligencije za svoje đake. Samo tada ćemo stvarati školu i društvo u kojem se svako dete oseća vrednim i voljenim.