Postavljala je sebi isto pitanje po ko zna koji put, već: “Kako sam se vratila kući?“ I stalno je bio isti odgovor:“ Nemam pojma!“
Od susreta sa njim kao da se sve izbrisalo i prosto nestalo iz glave. Ostala je samo praznina i opomena koja je odzvanjala: „Moraš da se odmoriš za sutra!“
Pokušavala je da zaspi, ali i to joj nije uspevalo. Pratila je igru senki koje su se ocrtavale u staklu prozora i igrale po plafonu menjajući i mešajući boje. Čuli su se glasovi koji su polako nestajali negde u noći. Kao da su se gubili u tami i dobijali neki duboki eho koji ostaje posle zvuka.
Imala je 28 godina. Ni previše mršava, ni debela, sa izraženim oblinama prikladno raspoređenim prema njenoj visini, nekih 173 cm. Privlačila je poglede muškaraca, ali su je često zagledale i žene. Kosa boje zrelog žita, umerene dužine, ni kratka ni duga. Oči boje zelenih dolina u proleće. Nos malo prćast, ne naglašen. Usne pune, nežne…
Nešto u sebi je činilo drugačijom. Možda, slobodniji stil oblačenja u kome su dominirale vesele, razigrane boje u kombinaciji sa cipelama sa visokom potpeticom ili patikama, što je zavisilo od njenog trenutnog raspoloženja.
Živela je u svom stanu na drugom spratu u zgradi koja je sazidana krajem prošlog veka. Završila je fakulet za odnose sa javnošću. Međutim, iako je konkurisala na više mesta za adekvatan posao, nikako nije uspevala u tome. Uvek se našao neko ko ima nekog, poznanika, prijatelja, rođaka,… Trenutno je bila na mestu asistenta menadžera za odnose sa javnošću.
U njenom životu je bilo emotivnih partnera. Do dvadesetih godina to su bili muškarci koji su bili buntovnici, poželjni i traženi, ali sa godinama menjao joj se ukus. Tražila je nekog sličnog sebi, jakog, stabilnog muškarca koji bi odgovarao svim njenim javnim i sakrivenim željama i potrebama. Nikada nije dovoljan samo fizički izgled muškarca. Potrebno je da ima jak intelekt, bogat rečnik i širinu shvatanja. A još i ako je prijatan za oko i za uvo, onda je pun pogodak!
Kada je novi direktor došao u firmu, znala je da je on čovek koga je tražila i na koga je čekala. Sasvim slučajno, osetila je njegovo prisustvo u svojoj bllizini, iako ga i nije ni videla. Nije znala ko je on, a kao da ga je poznavala ceo svoj život.
Njegov glas joj je milovao uši, a pogled je izazivao blagi drhtaj požude. Znala je da to nije viroza. Bilo je to nešto lepo, neobično, duboko… Njihov službeni kontakt prerastao je u nešto sasvim drugo.
Zakazao joj je izlazak. On – njoj! Kako zaspati?
Ništa nije pomagalo. San nikako da dođe. Setila se kako je gledao u nju njegovim tamnim očima kao da je gledao njenu unutrašnjost, u ono što je nevidljivo i sakriveno. Želela ga je! Tinjala je u njoj želja za njegovim dodirom, usnama, njegovim telom… Kako li izgleda bez odela? Te njegove dugačke vitke noge počele su da joj golicaju maštu…
Osetila je njegov miris. Nežan, a ipak muški. Golicao joj je nozdrve i grejao je.
Vrelina se širila od stomaka i kao da je pulsirala u njenom telu, u početku polako, a onda se rasplinula. Želela je da je sada pored nje. Da zagnjuri glavu u njegovu crnu kosu i da ga prekrije poljupcima. Da njegove ruke klize njenim telom, da je miluje i ljubi svuda i bez kočnica. Da istraži svaki njen deo tela bez cenzure.
Negde u daljini, možda u nekom od klubova koji su radili do kasno u noć, čula se muzika. Odzvanjale su reči: „Ljubim ti te okice zelene, ljubim ti te usnice rumene, ljubim te, ljubim te, ljubim te celu, jer si ti rođena za mene… Milujem ti kosice svilene, milujem ti ručice nevine, milujem, milujem te, milujem te celu, jer si ti rođena za mene…“
Sa osmehom na usnama i rečima pesme koje su joj odzvanjale u glavi zagnjurila je u jastuk…
Autor: Ena Petri
Foto: Pixabay
