Statistika je postala rutina a stalan rast brojki nedvosmisleno upozorava na nužnost ostajanja kod kuće. Sa virusom nema šale. On ne bira čiji će organizam da uzurpira a koga će da poštedi, ne mari za godine i pol.
Od proglašenja vanrednog stanja i Niša za jedno od glavnih žarišta, gradske ulice su opustele a život kakav su Nišlije poznavale, transformisan je u izolaciju i karantin. Zatvoreni su tržni centri, kafići, kladionice i igraonice a na ulicama nema studenata i školaraca niti je gužva na semaforima. Sve je stalo u mestu kako bi život mogao da krene kad se sve ovo završi.
Studentski domovi su umesto za studente sada opremljeni za scenario koji je neminovan ukoliko do svakog pojedinca ne dopre poruka o ozbiljnosti situacije u kojoj smo se obreli.
Na Čairu će se umesto derbija odigravati borba protiv „nevidlivog neprijatelja“, a stotinu kreveta poređanih tamo sada čeka na te borce. Dopremaju se respiratori, maske, rukavice i sva neophodna oprema ali ljudi i dalje strahuju da li će toga biti dovoljno ako broj inficiranih nastavi da raste.
Apeluje se na građane da ostanu smireni, da poštuju naredbe i da ostanu u svojim domovima, ali opet se nađu pojedinci koji smatraju da je ovo „virus ko i svaki drugi“ i da im zaštita nije potrebna, pa bez maski preko lica ležerno odu do prodavnice.
Prijatno iznenađenje za grad su mladi studenti koji su na različite načine dali doprinos neprestanoj borbi, počevši od studenata psihologije na Filozofskom fakultetu koji su otvorili linije za pomoć građanima koji strahuju od korone ili strepe za svoje bližnje. Volonteri neumorno brinu o starijim sugrađanima i trude se da onima koji su bez porodice, obezbede namirnice i ostale potrepštine na dnevnom nivou, a nedavno su podelili preko 5.000 maski.
Redovi u apotekama su veliki a ništa drugačije stanje nije ni u prodavnicama i marketima. Pijace širom grada su zatvorene a marketi su glavno mesto za snabdevanje. Rafovi su puni i namirnica ima dovoljno za sve, pa ipak, dešava se da neki kupuju mnogo više nego što im je potrebno i prave zalihe, verovatno smatrajući da je sva ta hrana neohodna samo njima. Ne zaboravimo da su teška vremena tu da nas upute na solidarnost i važnost toga da budemo humaniji i svesniji. U svemu ovome smo svi zajedno i svi smo jednako upleteni, pa se ponašajmo u skladu sa tim.
Piše: Milena Mladenović