Danas, 24.marta, navršavaju se 23 godine od početka vazdušnih napada NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, bio je događaj koga su agresori nazvali „Milosrdni anđeo“, a u Srbiji je poznatiji kao NATO agresija. Ovo je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, koja je trajala od 24. marta do 10. juna 1999. godine. Ovo je bilo drugo važnije vojno mešanje NATO-a u Jugoslaviji nakon ranijeg bombardovanja Republike Srpske 1995. godine. Ujedno je i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.
Ova NATO intervencija je izvršena bez saglasnosti Saveta bezbednosti, a zbog optužbi da srpske snage bezbednosti vrše etničko čišćenje kosovskih Albanaca, koje su opisali kao „humanitarnu katastrofu“. Kao povod za vojnu akciju bila su dešavanja u Račku, koji je bio uporište OVK, i odbijanje jugoslovenske delegacije da potpiše predloženi sporazum iz Rambujea, i to će biti iskorišćeno kao izgovor.
24. marta 1999. godine u 19:45 časova NATO je započeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, a kasnije su se ti vazdušni udari proširili kako na privredne tako i na civilne objekte. Ovim napadima koji su trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Šteta koju je pretrpela Savezna Republika Jugoslavija procenjuje se na 30 do 100 milijardi američkih dolara. Broj žrtava zvanično nikada nije saopšten, a srpske procene se kreću između 1 200 i 2 500 poginulih (nezvanično oko 4 000) i oko 6 000 ranjenih i povređenih (nezvanično preko 12 000).
Tokom rata sa Kosova i Metohije je izbeglo i albansko stanovništvo, ali većina posle početka NATO bombardovanja. Napadi su završeni 10. juna, posle zvaničnog potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine. Sporazum je podrazumevao povlačenje jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije. Tog dana je u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a.
Prilikom povlačenja vojske i policije sa njima je izbeglo i više od 200 000 Srba koji su živeli na Kosovu i drugih nealbanaca. U NATO agresiji upotrebljavano je različito oružje, kao i ono, zabranjeno, sa osiromašenim uranijumom, čije posledice se već osećaju po zdravlje stanovništva.
Ovaj događaj trebalo bi da služi kao opomena jer je stradao veliki broj nevinih ljudi, samo mali broj izbeglih ljudi se vratio u svoje domove, naneta je ogromna materijalna šteta a niko za to još nije odgovarao. Presedan koji je napravio NATO doneo je i donosiće u budućnosti mnogo toga lošeg po čovečanstvo.