Porodica ima tri univerzalne karakteristike:
* to je zajednica polova i dece koja iz te veze nastaju
* to je primarna zajednica u kojoj se razvija ličnost deteta i
* zajednica koja obezbedjuje psiho-socijalnu povezanost članova (Grandić, 2004: 12-13 ).
”Škola – specijalizovana vaspitno-obrazovna ustanova u kojoj nastavnici, na osnovu utvrdjenog programa, planski i sistematski prenose svoja znanja, stavove i umenja na učenike.“Škola moţe biti osnovna, opšteobrazovna,zatim srednja i viša, uglavnom uţe specijalizovane, profesionalno usmerene.’’ (Trebješanin, 2000: 477 ).
Karakteristike koje škola treba da poseduje da bi mogla uspešno da sarađuje sa roditeljima su ustvari organizacijske i statusne karakteristike-javna/privatna, veličina škole/veličina razreda, ali i povoljnu školsku klimu, kolaboraciju i komunikaciju (Berrera & Warner, 2006).
Možemo razlikovati dva suprotna shvatanja odnosa roditelja i nastavnika u procesu saradnje.
Po prvom shvatanju roditelji i nastavnici nisu u ravnopravnom položaju. U osnovi ovog shvatanja leži dominacija institucionalnog vaspitanja nad porodičnim. Nastavnici, kao profesionalni vaspitači i profesionalci u svojoj oblasti znaju vise i bolje od roditelja koji svoju funkciju obavljaju bez nekog posebnog stručnog znanja. Ovakvo shvatanje sa sobom nosi posledice po odnos između nastavnika i roditelja. Nastavnici se postavljaju kao neko ko je iznad roditelja, te je nihov odnos odnos podređenog i nadređenog. Roditelji na taj način bivaju stavljeni u položaj pasivnog posmatrača. Nastavnici odlučuju šta je to što se treba pružiti roditeljima, o od njih se očekuje da to private bez ikakvog prigovora.
Po drugom shvatanju roditelji i nastavnici su ravnopravni učesnici u procesu saradnje. U osnovi ovog odnosa leži shvatanje da je potrebno prevazići mišljenje o postojanju ’’stručnjaka i nestručnjaka’’ za vaspitanje. Ono što treba da bude sastavni deo obrazovanja nastavnika jeste njihovo osposobljavanje za uspešnu komunikaciju sa roditeljima, kao i prihvatanje njihovih stavova. Po ovom shvatanju odnos nastavnika i roditelja obiluje pozitivnim emocijama. Nastavnik roditelje prihvata kao ravnopravne partnere u saradnji. U procesu saradnje roditelji više nisu nemi posmatrači, sada imaju mogućnost da iniciraju razne aktivnosti i učestvuju u njihom osmišljavanju (Matović, 1994).
Čen i Čendler (Chen & Chandler, 2001) su ukazali na činjenicu da deca čiji su roditelji angažovani i sarađuju sa školom, imaju veće šanse da ostvare visoka postignuća i da urednije pohađaju školu.
Osnovna svrha saradnje je da omogući usklađivanje aktivnosti porodice i škole u procesu vaspitanja, da pruži pomoć porodici prilikom ostvarivanja njene vaspitne funkcije. Saradnja može da se posmatra i kao proces koji predstavlja prevenciju protiv negativnih pojava u vaspitanju. Razlikujemo sledeće pravce saradnje:
- Međusobno informisanje (shvaćeno dosta široko u pogledu sadržaja: od uspeha u školi, preko discipline, do raznih pitanja u vezi sa slobodnim vremenom, zdravljem učenika, problemima vaspitne zapuštenosti…);
- Aktivnosti usmerene ka obezbeđivanju uslova za što kvalitetnije vaspitanje u porodici (obrazovanje roditelja, savetodavni rad…);
- Angažovanje roditelja u realizaciji vaspitnih zadataka u školi (uključivanje roditelja u ostvarivanje konkretnih vaspitno-obrazovnih sadržaja i aktivnosti) (Matović, 1994: 36) .
Prilikom saradnje cesto dolazi do mimoilaženja između roditelja i nastavnika. Roditelji nastavnicima zameraju sledeće:
- Nastavnici nemaju raznovrsne i interesantne oblike saradnje;
- Roditeljski sastanci na kojima se govori samo o ocenama su neprijatni;
- Neki previše traže od dece;
- Neki sistematski ne prate rad svojih učenika;
- Imaju svoje miljenike u odeljenju;
- Neki u kontektu sa roditeljima pokazuju mrzovolju, dosadu, strogost, sujetu;
- Neki rđavo pričaju o učenicima;
- Ne učestvuju dovoljno u društvenim aktivnostima;
- Neki ne raspravljaju o savremenim vaspitnim problemima;
- Zapostavljaju slabije učenike, a forsiraju najbolje;
- Ne vode računa o jedinstvenom delovanju svih vaspitnih faktora.
Ono što nastavnici zameraju roditeljima je sledeće:
- Roditelji nisu dovoljno upućeni u standard savremenog shvatanja obrazovanja(koriste fizičke kazne, ne poštuju ličnost deteta, ne podstiču dete na samostalan rad);
- U zahtevima premašuju mogućnosti dece;
- Seoski roditelji suviše opterećuju decu raznim neškolskim obavezama;
- Nekim roditeljima je bitno d aim deca dobro uče, a ne brinu kako se ponašaju prema nastavnicima, vršnjacima;
- Neki roditelji su uvereni da im dete zna nastavni sadržaj jer su oni i njihovi poznanici ’’proverili’’ njihovo znanje;
- Pokušavaju uticati na ocenu učitelja;
- Sakrivaju mane svog deteta;
- Neki roditelji svojim ponašanjem daju negativan primer svojoj deci;
- Neki roditelji preterano maze svoju decu, ne odnose se pravilno prema kaznama (Janković, 2008: 37-48).
Uvek postoji više faktora koji ometaju saradnju porodice i škole nego li onih koji potpomažu tu saradnju. Ono što najviše ometa saradnju jeste:
- Tradicionalne predrasude roditelja kako treba vaspitavati decu,
- Loše iskustvo učitelja u odnosima sa pojedinim roditeljima,
- Neprihvatljivi stavovi roditelja koji mogu biti u vezi sa školom i učenjem,
- Roditelj ne poznaje dobro svoje dete,
- Dete je u porodici maltretirano/zlostavljano,
- Kulturno ili po dete deprivirajuća porodična sredina,
- Mogući sukobi ili poremećeni odnosi u porodici,
- Nerealna očekivanja od učitelja i škole,
- Nesporazumi između deteta i učitelja,
- Nerealno ocenjeni radovi učenika,
- Osećanje roditelja da je njegovo dete učitelj zapostavio,
- Kada se roditelj umesto učitelju odmah uputi stručnoj službi ili direktoru škole,
- Ekonomsko siromaštvo,
- Robovanje nekih roditelja verskim dogmama ili predrasudama,
- Nizak kulturni ili pedagoški nivo obrazovanja roditelja,
- Teže smetnje u razvoju pojedinih učenika,
- Roditelji ometaju emocionalno vezivanje deteta za svog učitelja,
- Omalovažavaju zahteve koje učitelj postavlja ili se protive merama koje on preuzima radi savlađivanja sadržaja ili održavanja discipline u školi,
- Nisu sva deca podjednako vaspitljiva, od učitelja se mnogo očekuje pa se postavlja pitanje njegove preopterećenosti obavezama (Janković, 2008: 37-48).
Značajni uslovi uspešne saradnje nastavnika sa roditeljima jesu:
- zainteresovanost za svoje odeljenje i pojedine učenike;
- sposobnost socijalnog opažanja;
- empatičnost;
- razumevanje učenika;
- komunikativnost;
- primenjivanje znanja kojim raspolaže;
- objektivnost;
- pravičnost;
- doslednost;
- pedagoško – psihološka osposobljenost;
- usklađen odnos sa ostalim nastavnicima u školi (Baratanić, 1990: 31-35).
LITERATURA:
- Berrera, J. M. & L. Warner (2006): Involving families in school events, Kappa Delta Pi Record, Vol. 42, No. 2, 72-75.
- Matović, N. (1994): Saradnja srednje škole i roditelja. Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
- Janković, P. (2008): Pretpostavke uspešne saradnje škole i porodice. Norma, 13(3), 37-48.
- Baratanić, M. (1990): Mikropedagogija interakcijsko –komunikacijski aspekat odgoja. Zagreb: Školska knjiga.
- Grandić, R. (2004): Prilozi porodičnoj pedagogiji. Novi Sad: Izdanje autora.
- Trebješanin, Ž. (2000): Rečnik psihologije. Beograd: Stubovi kulture.
- Chen, X. & K. Chandler (2001): Efforts by public school to involve parents in chindler’ s education: do school and parent report agree? US Departmen of Education Research and Improvement.
