Mandela efekat je zaista velika enigma. Radi se o pojavi da velika grupa ljudi pogrešno zapamti isto iskustvo. Da bismo vam plastično objasnili o čemu se radi prvo ćemo vas pitati da li se sećate scene iz filma „Kad jaganjci utihnu“ u kojoj inspektorka Klaris odlazi u prvu posetu Hanibalu Lektoru? Sećate se njegovog jezivog tona kojim joj je rekao: „Zdravo, Klaris“ (Hello, Klarice)?
Uopšte nije to rekao. Hanibal u celom filmu nikada nije izgovorio ništa slično, a insprektorku je pozdravio sa jednostavnim – dobro jutro.
Sigurno vam se barem jednom dogodilo da gledate film i dobro zapamtite neku specifičnu scenu, a kada posle nekoliko godina pogledate taj isti film, dobro znana scena ne izgleda ni nalik na ono što pamtite. Ili, pak, da sa prijateljima evocirate uspomene o događaju kog se niko sem vas ne seća na isti način? Zvuči li vam poznato?
U pitanju je Mandela efekat.
Mandela efekat je prvi put opisala blogerka Fiona Brum 2010. godine govoreći o svom iskustvu sa jedne konvencije. Na toj konferenciji se susrela sa grupom ljudi sličnih sećanja koje je i ona imala. Naime, prema njihovom sećanju, Nelson Mandela, južnoafrički revolucionar i političar, umro je u zatvoru sredinom 80-ih godina. Njeni sagovornici su tvdili da se živo sećaju vesti, novinskih naslova i isečaka, dok je jedna od učesnica konvencije tvrdila da je čak uživo pratila televizijski prenos sahrane i potresni govor Mandeline udovice. Ništa od ovoga ne bi bilo čudno da u trenutku u kom učesnici konferencije razgovaraju sa Fionom, Nelson Mendela nije živ.
Ovo nije jedini slučaj lažnog sećanja o smrti Nelsona Mandele. Milioni ljudi širom sveta potvrdili su sećanja Fione Brumi, a Mendelina smrt je zabeležena i u jednoj knjizi o južnoafričkoj istoriji gde stoji da je Mendela preminuo 1991. godine, čak dvadeset i dve godine pre njegove prave smrti 2013.
Primeri Mandela efekta su sveprisutni u savremenoj pop-kulturi, a njihova lista svakodnevno raste. Navešćemo samo neke od njih:
Kada bi vas neko pitao šta govori Snežanina zla maćeha obraćajući se magičnom ogledalu u popularnoj Diznijevoj adaptaciji bajke, šta biste odgovorili? Ogledalce, ogledalce što visiš na zidu (Mirror, mirror on the wall)? Zapravo, zla kraljica to nikada nije izgovorila. Njeno obraćanje ogledalu oduvek je bilo: Čarobno ogledalce što visiš na zidu ( Magic mirror on the wall).
Mandela efekat nije zaobišao ni malenog prijatelja Volta Diznija. Miki Maus, omiljeni lik iz detinjstva miliona ljudi širom sveta, na sebi nosi crvene pantalonice sa tregerima zakačenim za dva bela dugmenceta?
Razmislite još jednom. Miki zaista nosi crvene pantalonice sa dugmićima, ali ni traga od tregera.
Teoretičari zavere nude različita rešenja u vidu paralelnih svetova, masonskih udruženja i putovanja kroz vreme. Bile one istinite ili ne, ponekad je najbolje ne tražiti rešenje. Kako Forest Gamp u istoimenom filmu kaže:Život je kao bombonjera, nikada ne znate šta ćete dobiti (Life is like a box of chocolates. You never know what you’re going to get) ako je zaista baš to rekao.
Psiholozi objašnjavaju Mandela efekat kroz memoriju i uticaje društva – pogotovo lažno pamćenje. Ovo podrazumeva pogrešno prisećanje na događaje ili iskustva koja se nisu desila, ili izobličenje postojećih sećanja. Podsvesno pravljenje izmišljenih ili pogrešno interpretiranih sećanja naziva se konfabulacija. To je dopunjavanje praznina u sećanju izmišljenim detaljima i fiktivnim epizodama odnosno pričanje izmišljenih, fantastičnih priča kao istinitih. U svakodnevnom životu konfabulacija je relativno česta.
Neka konfabulaciona sećanja imaju očiglednu relaciju sa stvarnim događajima iz prošlosti čoveka dok je druga teže povezati, jer mogu da sadrže elemente iz razgovora koji su vodili sa nekim, vesti koje su čuli na medijima ili pročitali u štampi, fantazijama koje su imali.
Noizz