Ponekad najteže rane nisu one rane koje nam zadaju drugi, ponekad su najteže one rane u kojima mi ranjavamo sami sebe.
To su one brojne rane u kojima otkopavamo svoja bolna sećanja, rane u kojima prevrćemo svoja prastara razočarenja i zadržavamo u mislima sve ono što nam odnosi mir.
Najteže su one od kojih ništa ne učimo i koji nam ne daju nikakvu životnu školu, a ponavljaju se uvek iznova. No za te smo rane sami krivi, krivi smo jer im se iznova vraćamo i iznova od njih stradamo.
Najteže su one rane u kojima nemamo snage sebi oprostiti iako znamo da su nam drugi oprostili jer kao da će to pomoći našoj slici koju imamo o sebi.
Najteže su one zbog kojih se u životu ne mičemo s mesta, a one nastaju onda kada samo brinemo o tome šta drugi misle i govore, te zanemarujemo sve one snove koje nosimo u sebi.
Najteže su one rane kada ne napravite granicu između sebe i drugih ostavljajući crtu otvorenom.
Najteže su one rane u kojima dopuštamo drugima da se ponašaju prema nama onako kako oni žele umesto da sami kažemo „do ovde možeš, a dalje ne“.
Najteže su rane u kojima toliko verujemo ljudima, iako smo se u njih bezbroj puta razočarali, misleći da će ovaj put napraviti drugačije, a oni nas opet po hiljaditi put povrede. To više nisu pojedinačne rane, tu ranjavanje postaje trajno stanje u kojem više nemamo snage založiti se za sebe.
Sve nam se to događa zato što žrtvujemo svoj mir zbog neke lažne nade i obećanja, žrtvujemo svoj mir želeći udovoljiti prohtevima onih koji to ne bi učinili za nas.
A potrebno je samo jedno, biti svestan kolika je vrednost imati svoj mir, ne trčati i ne puzati pred drugim, ne kompromitovati se za stvari koje nemaju snagu zadovoljiti naše srce, imati svoj cilj i verovati u ideale.
Sve manje od toga znači uvek iznova zadavati sebi rane.
Mario Žuvela