Aleksija Cvetanović
Učenica OŠ „Vuk Karadžić“ u Vranju, Aleksija Cvetanović povodom obeležavanja dana škole napisala je prikladan tekst – Pred likom Vuka Karadžića, koji možete pročitati u nastavku.
PRED LIKOM VUKA KARADžIĆA
Kada god se osvrnemo na lepotu naše kulture, jezika i pisma, moramo biti zahvalni svima oni koji su njoj doprineli. Bez njih naš narod ne bi bio jedinstven, jednostavno rečeno, bez njih naš narod ne bi postajao. Baš iz tog razloga moramo da, pored kulture i jezika, čuvamo pismo koja nam je omogućio, veliki čovek u srpskoj istoriji, Vuk Karadžić.
Iz dubokog sna budi me toplina koja me obuzima. Nalazim se pored logorske vatre. Imam osećaj da me sopstvene oči lažu, ispred mene Vuk Karadžić zapisuje pesme od slepog guslara, Filipa Višnjića. Iako sam u potpunosti zbunjena, ne usuđujem se da ih prekidam. Sve što Filip peva Vuku mi deluje poznato. Sa časova srpskog, ja već znam svaki stih koji
sledi. “Rani sina pak šalji na vojsku: Srbija se umirit ne može “, toliko sam odlutala u mislima , da sam i sama počela da recitujem. Shvatila sam da sam mislila naglas. Vuk me gledao zbunjeno, a Filip je ćutao, posle čega sam zaćutala i ja. Nakon nekoliko nemih trenutaka, ponovo je zavladao moćan osećaj za pesmom. Ubrzo je pao mrak, a i logorska vatra se ugasila, pomislila sam da treba da krenemo, i ako i sama nisam znala gde tačno da
krenemo. Pri polasku Vuk je pokušao da ubedi Filipa da krene sa nama u Srbiju, ali uzaludno. Krenuli smo. Vuk ni trenutka nije trošio na ćutanje. Iz njegove priče sam saznala sve o njegovom životu, pa i nešto što čega nema u knjigama. Tema je nekako skliznula na Vukov rečnik. Pretpostavio je da ga nisam čitala, pa je krenuo sa prepričavanjem, ne znajući da su mi sve te reči itekako poznate. Uživala sam slušajući kako toliko učtivo priča i objašnjava mi, da mi nije palo napamet da ga prekinem ili skrenem sa teme. Pričao je kako je rečnik pisao samo iz želje da pomogne ne samo ljudima, već i čitavom narodu da se opismeni. Spomenuo je kako mu se ne sviđa to što postoje oni koji su protiv njega. Dok je to pričao u očima mu se videlo koiko mu je ustvari žao zbog toga. Pitao me je šta ja mislim o njegvom celokupnom radu i reformi. Trebao mi je minut da razmislim. Nikada ranije se nisam zapitala koliko je ustvari Vuk Karadžić doprineo svima nama, kakav bi život bio da se u Tršiću kraj Loznice 1787.godine nije rodio onaj koji će stvoriti srpsku pismenost. Imam osećaj da što pre moram da mu odgovorim, ipak je predugo čekao. Rekla sam mu kako verujem da će u budućnosti ceo srpski narod biti zahvalan njemu i kako pojedinci ne treba
da ga brinu, jer pojedinac je slabiji od celog naroda zajedno sa njenom kulturom, jezikom i pismenošću. Iskreno sam se ponadala da sam ga ovim ohrabrila. Uspela sam da ga ubedim da napiše i drugi deo rečnika, kako bi pokušao da i pojedince povrati od ideje protiv njega. Od jednom čula sam kako me neko doziva, glas je bio sve bliži. Otvaram oči. Zaspala sam za radnim stolom a ispred mene se nalazi čitanka iz srpskog jezika, otvorena na strani gde se nalazi Vukov rečnik. Sve ovo je bio samo san.
Verujem da bez obzira na to što Vuka Karadžića možemo upoznati samo u snu, trebamo biti svesni šta je on uradio za nas i srpku istoriju. Vuk je jedan od najzačajnijih atributa naše pismenosti.
Autor: Aleksija Cvetanović
Foto: Wikipedia