Postoje različite definicije koje se trenutno koriste i malo variraju u zavisnosti od izvora, ali uopšteno bismo mogli reći da je vršnjačko nasilje neželjeno, agresivno ponašanje među decom školskog uzrasta, koje uključuje realni ili percipirani disbalans snaga i obično se ponavlja (repetitivnost je njegovo bitno obeležje). Osim fizičkog nasilja, koje je najuočljivija vrsta vršnjačkog nasilja (kada jedno dete gura, udara ili šutira drugo dete), postoje i ostali oblici, kao što je verbalno – tu spadaju ismevanje, ruganje i pretnje.
Verbalna agresija ne mora da bude samo direktna. Indirektna agresija se vrši preko treće strane – na primer spletkarenjem, širenjem laži, ogovaranjem, nastojanjem da se nečija reputacija uništi, ali i širenjem kleveta koje imaju za cilj isključivanje žrtve iz socijalnih kontakata sa drugom decom. Inače, koliko god da je žrtva ugrožena zbog toga što je mlađa, fizički slabija i plašljivija, mnogo pomaže u borbi protiv nasilnika kada bi imala nekog dobrog prijatelja od poverenja, posebno ako taj prijatelj ne bi spadao u neomiljene u razredu, a koji bi mogao da bude kvalitetan branilac žrtve od nasilnika i nasilnikovih pomagača.
Poseban oblik vršnjačkog nasilja predstavlja seksualno vršnjačko nasilništvo, u koje spada verbalno seksualno uznemiravanje, ali i neprikladan i neželjen fizički kontakt. U ovu grupu vršnjačkog nasilja spada i maltretiranje osoba različite seksualne orijentacije, ili, čak, za koje se samo posumnja da su različite orijentacije. Poslednjih godina jako veliki problem predstavlja elektronsko nasilje, posebno otkako postoje društvene mreže.
Ko je nasilnik i kako je to postao?
Dan Olveus je još davno, proučavajući vršnjačko nasilje u Švedskoj i Norveškoj, primetio da su deca koja zlostavljaju druge plahovite prirode. Kasnije je on promenio mišljenje i rekao da su deca nasilnici u suštini nesigurna deca bez samopouzdanja. Danas imamo termin odbrambeni egoizam, preciznije – ova deca imaju visok skor u onome što zovemo odbrambeni egoizam, tj. reaguju ljutnjom i na najmanje ugrožavanje samopoštovanja, što je blisko Olveusovom prvobitnom zapažanju.
Nasilna deca nemaju empatiju prema drugima, zapravo imaju manjak afektivne empatije. Pojednostavljeno rečeno – oni znaju da žrtva pati, ali to samo koriste kako bi je dalje povređivali. Ne može se smatrati da im nedostaju socijalne veštine jer, da je tako, imali bi niske rezultate na zadacima koje mere sposobnosti iz oblasti teorije uma, a nasilnici kolovođe postižu čak i izuzetne rezultate na ovim testovima.
Ovu decu odlikuje hladna kognicija – „dobro razumeju stvari, ali nemaju afektivnu empatiju za svoje žrtve“. Inače, nasilnici mogu da budu kolovođe, asistenti i potkrepljivači. Možemo zaključiti da se radi o grupnom procesu i da unutar grupe postoji hijerarhija i različiti zadaci u zavisnosti od uloge.
CityMagazine.rs