Nasilje i zlostavljanje u školi predstavljaju stalan problem koji primećujemo tek kad neko dete strada i malo se digne buka u medijima. Poslednji primer ničim izazvane agresije u školi bio je slučaj sa 11-godišnjom devojčicom koju je vršnjak šutnuo u stomak u Sofijskoj 52. školi nakon čega je učenici pozlilo i dva sata nakon toga je preminula od povreda unutrašnjih organa. Ovo je tragedija koju ne možemo izbrisati premeštanjem krivca u drugu školu u kojoj će, verovatno, nastaviti sa nedruštvenim ponašanjem. Da bude isključen iz škole takođe nije dobra ideja, jer ga ta mera neće promeniti, niti će ga prevaspitati, ali će ga zato možda pretvoriti u osobu kojoj je društvo okrenulo leđa…
Zabrinjavajuća i tužna je statistika prema kojoj, nasilje, a posebno ono u školi, raste. Problemi u porodici, nesigurnost, nedostatak poštovanja i priznanja za njihove uspehe su najčešći uzroci za agresiju među učenicima. Zbog toga je potrebno da svaka škola ima psihologa koji će raditi na prevenciji nasilja i očuvanju fizičkog i psihičkog zdravlja dece. Koji su načini za to, pitali smo Nadeždu Stojčevu, direktora Fondacije „Asocijacija Animus.“
„Prevencija ne sme biti samo razgovor pun zabrana. Potrebno je razumevanje. Kao prvo, decu treba pitati kakav ih problem muči. Zatim im neko treba objasniti kako da izađu na kraj s tim kako bi im se pružila adekvatna podrška i pomoć. Poželjno je da se sve to uradi u ranom uzrastu da bi bilo dovoljno vremena za promenu. Ujedno s tim, potrebno je da se problematičnoj deci, koja dolaze iz porodica u kojima je agresivnost oblik komunikacije, posveti potrebna pažnja i pruži pomoć. Ne treba da ih mestimo iz jedne škole u drugu. Svi treba da pokažemo razumevanje za probleme te dece.“
Asocijacija je razradila program koji je namenjen deci različitog uzrasta. Prvi deo programa je nazvan „Zipijevi drugovi“ i sadrži časove za decu starosti 5 do 7 godina. Na njima mališani uče koliko je lako uvrediti nekoga, izgubiti prijatelja ili ga učiniti nesrećnim. Stoga je potrebno da shvatimo moć i smisao reči koje izgovaramo jer upravo one nas udaljavaju ili zbližavaju. U toku je izrada programa usmerenog na decu uzrasta od 9 do 11 godina. Program se zove „Jabuka,“ a glavni cilj mu je da zaviri u unutrašnji svet deteta. Treći program će učenicima između 15 i 18 godina pomagati u rešavanju problema karakterističnih za njihove godine.
Strah je glavni faktor koji žrtvu sprečava da otvoreno govori o svom iskustvu. Zbog toga najčešće ćute i trpe. A u osnovi nasilja je nekoliko mitova jedan od kojih je da je agresija jedini mogući ishod nekih situacija ili da svako dete samo traži povod da ispolji svoju lošu stranu. Svaki čovek u sebi nosi dobro i zlo, bitno je kojoj strani ćemo se prikloniti. To zavisi od vaspitanja i primera koji mu daju roditelji. U nekim slučajevima, greške koje pravimo kao roditelji mogu da budu fatalne za budući razvoj i realizaciju dece. Treba da razgovaramo sa njim i da im pomognemo da lakše prebrode krize kroz koje prolaze. U suprotnom rizikujemo da ih izgubimo, a to je opasno kako za njih, tako i za nas.
Bnr.bg