Svi ogovaramo, ali ga niko ne voli: tračarenje je danas najčešći vid komunikacije i relativno bezazlen „hobi“, koji osim zlobe, ima ulogu povezivanja i zbližavanja.
– Ogovaranje možemo da definišemo kao razgovor o nekoj osobi u negativnom kontekstu, u trenutku kada ta osoba nije prisutna ili “iza leđa”. Ogovaramo nekoga koga lično poznajemo, od poznanika do prijatelja, dok se tračarenje više odnosi na razgovor o javnim ličnostima koje ne poznajemo (lično), bilo da su nacionalno ili lokalno poznate – kaže dr Milivojević.
Pasivno-agresivno
Motivi da nekom ne uputimo kritiku direktno, već u nekom društvu su različiti, od ljutnje, zavisti, ljubomore, želje da se sa tom osobom takmičimo, umanjimo njene uspehe…
Ko više tračari?
Statistike kažu da su žene veće tračare, jer su društveno uslovljenje da manje ulaze u otvoren konflikt.
– Dečaci će se pre posvađati ili potući, a njihova prijateljstva se više zasnivaju na iskrenosti, dok devojčice izbegavaju sukobe, teže da neguju dobre odnose sa svima i više saosećaju. Kako je neprijatno da svoje negativno mišljenje drže u sebi (duže vreme), reći će ga u nekom društvu. Recimo, kupili ste nove cipele i pohvalili se svojoj prijateljici kojoj se iste ne sviđaju. Kako ne bi povredila vaša osećanja, svoj sud će radije prećutati i slagati vas, dok će muškarac muškarcu reći “Za te pare si mogao da kupiš i nove” – poredi naš sagovornik.
– Kod ogovaranja dominiraju neprijateljske emocije, socijalne maske se skidaju i u slučaju da ogovaramo dobrog prijatelja, naš odnos se po pravilu narušava, nakon što glasine stignu do druge strane. Taj čin se smatra teškom izdajom, izrazom dvoličnosti i može da ostavi traume – navodi naš sagovornik.
Kada otkrijemo da smo žrtva ogovaranja najčešća reakcija je – iznenađenje. “Otkud on/ona da to kaže o meni?”… nas ne čudi samo kada smo na “ratnoj nozi” sa ogovaračem. U suprotnom dolazi do zameranja ili kontra-ogovaranja, a odnos između “olajavača” i “žrtve” se kvari…
– Ogovaranje je pasivno-agresivno ponašanje. Kako je, recimo šefu, teško dati kritiku i očekivati pozitivnu reakciju, nezadovoljsvo se čuva za kolege na pauzi za kafu, gde mogu da se naširoko i nadugačko pretresaju svi njegovi postupci. Ovaj vid ogovaranja služi za ventiliranje ili psihološko otpuštanje “tereta” koji osoba nosi u sebi – objašnjava psihoterapeut.
Problem ponovo nastaje kada sve stigne do šefa, najčešće preko “krtice”.
Strašno, stašno…
Kako navodi naš sagovornik, sa ljudima nije uvek moguće razgovarati o velikim ili suštinskim temama. Postoji potreba da ljudi razgovaraju i o malim temama, da ćaskaju, vodeći, kako se to kaže na engleskom, „male razgovore”.
– Iako mnogi ne vole ćaskanje zbog njegove površnosti, nejasnog i skokovitog toka, veoma ograničenog broja tema, ono je posebna i veoma važna socijalna veština. Međutim, postoji i jedna vrsta ćaskanja u kojoj sagovornici zauzimaju zajednički negativni stav prema nekoj osobi ili pojavi. Ono često započinje rečenicama „Jeste li čuli da …” ili „Vidite li vi šta se radi…” Od sagovornika se očekuje da se zgražava nad pojavom ili osobom o kojoj je reč, tako da obično uzvraća „To je strašno.” Zato ovu vrstu ćaskanja ili društvene razonode nazivamo „Strašno, strašno” – nagalašava psihoterepeut.
Kada neko stalno osuđuje druge i njihove postupke, time prividno “podiže” svoju vrednost stvarajući iluziju da je sam nešto postigao. Pretpostavljena logika: „Ako on greši, ja sam u pravu” – nije ispravna, a česti razgovori tipa “Hajde zajedno da preziremo/mrzimo nekoga/nešto…” su sa pozicije gubitnika i otkrivaju kompleks niže vredosti, smatara dr Milivojević.
– Kada neko ima reputaciju “tračare”, ne može da očekuje da joj se ljudi poveravaju ili imaju bliske odnose sa njom, jer je velika verovatnoća da će i sami (sagovornici) postati predmet sledećeg ogovaranja. Takve osobe imaju izvesne socijalne moći, ljudi ih se plaše i zaziru od njih, te ih drže na diplomatskoj distanci – smatra psihoterapeut.
Kad ne znate da se zabavljate
I dok zbližavanje preko ogovaranja treće osobe privlači ljude koji imaju isti stil povezivanja, izuzetno odbija one kojima je ogovaranje neprihvatljivo.
– Ako spadamo u ovu drugu grupu, postoje tri načina da se prekinemo ogovaranje u našem prisustvu. Prvi je da odmah damo do znanja da ne želimo da budemo umeštani: “Daj, nemoj molim te, on/ona nije tu…”. Kada sam počinjao da živim u Sloveniji primetio sam da oni ne ogovaraju. Isprva sam smatrao da da su glupi i da ne razumeju zezanje, ali se ispostavilo da ih to jednostavno ne zanima i da nemaju vramena za tračarenje. Ogovaranje može da bude i nacionalna razonoda, kao što je to slučaj kod nas – smatra psihoterapeut.
Drugi način je da stanemo u odbranu treće osobe: “Nije ona takva…” i time uđemo u konflikt sa ogovaračem, ili, na kraju, da jednostavno ćutimo, odnosno budemo pasivno prisutni.
– O problemima koje ne možemo da rešimo, poput lošeg odnosa sa šefom, treba diskutovati samo u krugu bliskih prijatelja, najbolje onih koji ne rade u vašem preduzeću. Vodite se osećajem solidarnosti, što znači da vas osoba kojoj se žalite razume i saoseća sa vama, kao i sa osećajem lojalnosti, da ono što joj je rečeno u poverenju neće preneti dalje – savetuje dr Zoran Milivojević.
Izvor: Informer.rs