Terzijama su nazivane zanatlije koje su se bavile šivenjem, krojenjem i ukrašavanjem gradskih nošnji. Reč terzija vodi poreklo od derzi (pers.) i terzi (turs.) i znači krojač.
Pored čohadžijskog, kaftandžijskog i klašnjedžijskog zanata postojalo je i nekoliko njima bliskih zanata i drugih koji su iz njih kasnije nastali. Čohadžije su nošnju krojile od čohe (čoje) i vezle ih srmom ili svilenom bućmom (bikmom). Majstori koji su vezli isključivo srmom poneli su naziv srmadžije.
Terzijski zanat je sa sobom podrazumevao stroga pravila u pogledu organizacije rada i, naravno, njihovo poštovanje. U srmadžijskom zanatu na primer, dobar majstor je morao da zna sve vrste radova, a oni lakši procesi su pripadali kalfama i nižim radnicima. U manjim mestima gde je bilo manje posla, jedan zanatlija obavljao je sve radnje.
Proces izrade gradske nošnje je uvek išao istim redosledom. Najpre bi se ispisivali ornamenti sapunom na materijalu, zatim sledi prišivanje hartije odnosno fišeka s naličja materijala na kome se izvodi vez, posle toga sledi vezenje motiva i na kraju peglanje i postavljanje postave.
Tkanine koje su se upotrebljavale za gradske nošnje, terzije su uglavnom nabavljale iz Beča, Skadra i Carigrada. Najčešće korišćeni materijali su bili svila, čoja i somot a za ukrašavanje su se pored svilenih, zlatnih i srebrnih gajtana upotrebljivane i šljokice. Popularni su bili i gajtani crvene, plave i zelene boje.
Zanati poput terzijskog, koji je za vreme turske vladavine bio i najcenjeniji, potiču sa prostora nekadašnjeg Osmanskog carstva. U Kneževini Srbiji i to u Kragujevcu, čuveni majstor Ljuba terzija prvi je kreirao i izrađivao mušku i žensku nošnju tog doba u svojoj radionici pa ga zato često nazivaju prvim modnim kreatorom u Srbiji. Majstor Ljuba je generacije mladih podučio pa je ovaj zanat polako počeo da se razvija i u drugim delovima Kneževine. Čak se kod tih majstora kreirala i šila odeća za porodicu Kneza Miloša, koji je dao veliki doprinos razboju ovog zanata.
Do značajnog opadanja interesovanja za terzijski zanat došlo je u priodu od 19. do 20. veka kada je evropska kultura počela da nameće potpuno nove stilove koji su se u velikoj meri razlikovali od tradicionalnog.
Početkom 20. veka pojavile su se i prve mašine za šivenje. Nošnje koje su izrađivale terzije postale su skuplje i dostupne uglavnom višem sloju društva a prefinjene gradske nošne polako su zamenile jednostavnije seoske koje su izrađivale abadžije. Abadžije su uglavnom vodile poreklo iz Srbije ali je među njima bilo dosta onih iz Bosne.
Iako je terzijski zanat vremenom počeo da pada u zaborav, malo po malo počela je da se javlja potreba za terzijskim proizvodima pa tako nije retkost da se i neko venčanje obavi u staroj gradskoj nošnji a čak su i pojedini kreatori s vremena na vreme u gradskim nošnjama pronalazili inspiraciju za svoje modele.