Vreme u kom živimo sve više diktira način života, ali ne samo života već i način razmišljanja i gledanja na stvari. Svakodnevno možemo videti ljude različitih starosnih dobi pogleda prikovanih za ekran, počevši od trogodišnjeg deteta kome roditelji daju da gleda crtaće i video klipove kako bi ga smirili umesto da mu poklone svu svoju pažnju pa do mladih, odraslih ljudi koji uvek nekuda žure sa telefonom, naravno, ili u rukama ili na uvetu.
Ako su društvene mreže i internet prvobitno osmišljeni da zbliže ljude i omoguće im povezivanje sa dragim osobama, kako to da smo svi svakim danom sve više udaljeniji jedni od drugih? Od kada su se to jedan prijatan odlazak sa prijateljima na kafu i neobavezno ćaskanje pretvorili u jednu malu gomilu osoba koja samo deli prostor u tom trenutku ali ne i vreme? Od kada je to kafa prestala da bude izgovor da se vidimo sa bliskim osobama a postala obična slika na instagramu kako bi svi mogli da vide gde smo i šta radimo?
Internet nam jeste pružio mnogo toga ali često se ne osvrnemo na to koliko smo toga izgubili. Papir je zamenjen ekranom na dodir a svako ko bi umesto telefona držao knjigu u ruci bio bi proglašen za čudaka ili ,u ekstremnim situacijama, čak i za ludaka. Sve je više virtuelnih prijatelja a sve manje onih pravih, zato što je ljudima mnogo više stalo do toga koliko će srca da dobije najnovija slika sa rođendana osobe koju zapravo i ne vole naročito ali su bili tamo jer su hteli da budu viđeni nego da se opuste i budu sa ljudima kojima stvarno nešto znače.
Ovim ne želim da naglasim da su društvene mreže nužno zlo. Ono što dobro odvaja od lošeg jesu izbori koje činimo. A telefon je u našim rukama. Razmislite.
Milena Mladenović