Svako ko je čuvao mačku, doživeo je da njihov saputnik mjauče, očigledno pokušavajući da nešto saopšti (možda „vreme za večeru“ ili „upomoć, zarobljen sam u ormanu“). Detaljna zapažanja ponašanja grupa mačaka koje žive u južnoj Engleskoj, i koje ne žive sa vlasnikom već slobodno, otkrila su da one retko „mjauču među sobom“.
Da li otkriće da „mačke ne mjauču među sobom“ ukazuje na to da su one razvile sposobnost mjaukanja tokom poslednjih nekoliko hiljada godina kao deo procesa pripitomljavanja? Naučnici kažu – ne. Sve male vrste divljih mačaka – kojih ima mnogo – mjauču. Domaća mačka je modifikovala ovaj zvuk, čineći ga kraćim, višim i prijatnijim za naše uši. Istraživači su sugerisali da ljudi imaju urođenu sklonost prema visokim zvucima i da su se mačke prilagodile tome.
Naučnici sa Univerziteta u Saseksu su pokazali da kada domaće mačke žele nešto (obično hranu), one uporno predu, što ima određenu fonološku sličnost sa plačem ljudske bebe.
Druge male vrste mačaka takođe predu, tako da je ovo najverovatnije još jedan primer postojeće osobine koja je vešto prilagođena da nama manipuliše.
Međutim, postoji ponašanje koje je skoro jedinstveno za domaće mačke, te stoga mora biti osobina uključena tokom pripitomljavanja; ipak, usmereno je na druge mačke koliko i na ljude.
Domaće mačke koriste signal zvani „jarbol“ (podignut rep) kada komuniciraju jedna s drugom, ali i sa ljudima: uspravan rep znači: „Dolazim u miru“ ili možda: „Drago mi je što te vidim“.
To je pokazatelj da ove životinje žele prijateljski odnos, a i druge mačke uzvraćaju „vertikalnim pozdravom“ kako bi pokazale da su raspoložene za druženje.
Činjenica da mačke koriste svoj rep da i nama ljudima takođe signaliziraju ljubazne namere je velika čast, što ukazuje na to da smo stekli „počasni status“.
Samo još jedna vrsta mačaka koristi rep na sličan način. Iznenađujuće, to nije rođak slične veličine već kralj džungle. Kada se pozdravljaju, lavovi će podići rep – iako više u zakrivljenom polukrugu nego uspravno.
Kako dve tako različite mačke reaguju na isti način? Lavovi su poznati kao jedine istinski društvene divlje vrste mačaka koje žive u čoporima od po čak 20 članova. Posebno ženke su poznate po svojoj društvenosti: doteruju se, igraju, leže jedna pored druge, čak i neguju mladunce jedne drugima, i zajedno love.
Smatra se da su domaće mačke poput ostalih mačaka: usamljene, povučene i asocijalne. Ali to nije uvek slučaj. Mačke koje nemaju vlasnika i žive u grupama, te su grupe sastavljene uglavnom od srodnih ženki. Poput lavova, mačke su izuzetno društvene, čak služe jedna drugoj i kao babice tokom porođaja, a opet kao lavovi, nisu prijateljski raspoložene prema pripadnicima drugih grupa.
Ova slična društvena struktura je ono što objašnjava nezavisnu evoluciju signalizacije repom kod mačaka i lavova. Kada su interakcije uobičajene, potreban je način da se ukažu na prijateljske namere, a šta je bolje od repa – vidljivog na daljinu i koji se ne koristi u druge svrhe?
Zašto onda domaće mačke smatramo usamljenicama? Prisetimo se da se grupe lavova i domaćih mačaka sastoje od ženskih rođaka. Ali kada se više mačaka okupi u istoj kući, često dolaze u različito vreme, iz različitih porodica. Nije iznenađujuće da se često ne slažu. Iako nije nemoguće da dve nepovezane mačke razviju prijateljski odnos, bolji pristup je dovođenje mačaka iz istog legla u kuću zajedno.
Domaća mačka možda nije mnogo evoluirala u odnosu na afričku divlju mačku, ali promene koje su se dogodile proizvele su kućne pratioce koji su i prijateljski raspoloženi, ali i sposobni da nama manipulišu.
Izvor: RTS/GARDIJAN