Kako se deca osećaju u školi?

• 

Da li roditelji smatraju da se njihova deca osećaju srećno i vole svoju školu? Možemo pretpostaviti da su deca u školi srećna, da vole školu i da ih nastavnici dobro razumeju, a da je zato zaslužan elastičan i prihvatljiv odnos prema učenicima. Da li je to tako?

Kada govorimo o odrastanju, možemo da napravimo poređenje, pre dvadeset godina, da smo tada imali decu koja to možda ne bi prepoznala ili identifikovala u manji broj nasilja, iako se tada uopšte nije govorilo o digitalnom ili sajber nasilju. Danas možemo reći da je digitalno nasilje jedan od najčešćih problema sa kojima se susreću mladi ili deca.

Ponekad će neko reći da je to samo šala, ali da to nije nasilje. Međutim, ako ih pitamo kako su se osećali u tom trenutku, kažu da im nije bilo prijatno i da ako se to dešava više od dva puta nedeljno, ne žele da idu sutra u školu. Negde ovde bi trebalo da upalimo alarm, koji treba da nam pokaže koliko treba da radimo sa svojom decom. Nekako smo svi postali stručnjaci za traumu, svi pričamo o traumi. Kada se trauma dogodi, vidimo koliko malo zapravo znamo o traumi kod dece, a još manje, koliko malo znamo o razvojnim traumama sa kojima se deca suočavaju.

Devojčice su mnogo empatičnije, osetljivije i u mnogo većoj meri vrše psihičko nasilje, ali su i žrtve psihičkog nasilja. Kada je u pitanju fizičko nasilje, međutim, u većoj meri ga čine uglavnom dečaci.

Opredeljenje Vlade Republike Srbije je i resornog Ministarstva prosvete je da imamo mirno i bezbedno okruženje u školama. Najvažnije je, delovati preventivno u okviru institucija. Svaki projekat akademske zajednice i civilnog sektora ovog tipa je od velikog značaja za izgradnju bezbednosti u školama i međusobnog poštovanja i tolerancije. Moramo svi zajedno da promovišemo pozitivne vrednosti, kako bi mladi postali kvalitetni dobri ljudi i da nasilje nikada nije opcija.

• 

Veoma je važno planiranje i priprema deteta za školu. Kako „da se dete pripremi za divan svaki dan u školi i srećan školski život?“

Pristup je najvažniji, bez obzira na nameru. Isto važi i za obeveze u školi. Takvu potrebu imaju i deca i njihovi roditelji. Podsetite sebe i dete, neka to bude sa pozitivim tonom – na primer, kako će se zabaviti sa svojim drugarima. Recite đaku šta ga čeka – šta je škola, šta se tu radi, podelite vesele priče iz detinjstva vezane za drugare i nastavnike. U poređenju sa tim, pripremite ga za veće odgovornosti. Na primer: Moraćete da učite, ali ste već veliki i nema spavanja popodne kao male bebe u vrtiću. Neka to oseti kao značajan korak u svom detinjstvu.

Pokušajte sa motivacijom. Navedite primere kako može da bude dobar đak, a da ne mora da bude „bubalica“ i ,,štreber“. Ako dete menja školu, recimo da je postao srednjoškolac, nemojte umanjiti njegova osećanja i brinuti o novoj sredini. Važno je da tinejdžer shvati da će se u prvim danima svi osećati čudno, ali to je šansa da pronađe nove, veoma dobre prijatelje i uskoro će sve biti u redu.

Nikako ne potcenjujte trenutak kada se nežno „Dobro jutro, sunce, jesi li spavao?“ pretvori u nervozu „Hajde konačno ustani, koliko ću te puta buditi, preko glave mi je, zakasnićeš, bićeš zapisan, da li moram opet da te dižem iz kreveta?!“ Potrebno je promeniti ritam svog deteta tako što će rano ići u krevet i ne dopuštati da spava do kasno. Počnite da dete, što je moguće češće vraćate mentalnim aktivnostima – malo više čitanja, malo vežbanja. Možete da razgovarate o nekom njegovom uspehu, možete nagraditi ili pohvaliti svoje dete.

Takođe, razmislite u kojim dodatnim fizičkim aktivnostima može da učestvuje tokom školskih meseci i dana provedenih uglavnom sedeći za stolom. Razgovarajte s njim, udovoljite njegovim željama (naravno, u razumnim granicama). Kontaktirajte izabrane klubove i proverite da li ima mesta, kada možete da se upiše. Samo pazite u kojoj meri ćete ispuniti želje. Međutim, deca su deca, lepo im je da vežbaju i druge aktivnosti, ali i školi treba da posvete dovoljno vremena.