Legendarni kantautor, miljenik pripadnica lepšeg pola Kemal Monteno rođen je u Sarajevu, gradu koji je obeležio njegovu karijeru i privatni život. Skromno detinjstvo naučilo ga je da ceni ljude, uživa u životu i nesebično pomaže prijateljima. Muziku je zavoleo još kao dečak u društvu Cigana sa kojima je tokom odrastanja proveo najviše vremena. Već pred kraj osnovne škole shvatio je da će ljubav prema fudbalu zameniti gitarom. Počeo je da komponuje i učestvuje na brojnim muzičkim festivalima. Iako je od Subotice do Sarajeva na svim takmičenjima osvajao uglavnom prva mesta, uvek su mu više značili aplauzi i podrška publike. Njegovi roditelji nisu bili muzički obrazovani ali su podržavali njegovu odluku da život posveti notama koje su obeležile četiri decenije jugoslovenske scene.
– Rođen sam rano ujturo 17. septembra 1948. godine u sarajevskoj bolniciJezero koja se nalazi na brdu iznad stadiona Koševo na kome sam kasnije proveo veći deo svog detinjstva. Moji roditelji, otac Osvaldo i majka Bahrija, koji nažalost više nisu živi, radili su kao radnici na tom stadionu. Bili smo veoma siromašni pa smo stanovali u baraci odmah iznad stadiona. Mi na verandi, a ispod nas u podrumu bila je jedna ciganska familija. Ja sam ih obožavao, stalno sam se družio sa njihovom decom i češće sam spavao u njihovom stanu nego u svojoj kući. Voleo sam njihov način života, veselje koje je uvek bilo prisutno u njihovom domu i pesme koje su pevali. Oni su me naučili šta je muzika, pesma, ali i šta je ljubav – seća se Kemal čiji je otac poreklom Italijan iz Monfalkonea koji je za vreme Drugog svetskog rata sa italijanskom vojskom došao u Bosnu.
– Moj otac je 1945. godine kao okupator stigao u Sarajevo iz Italije. Poslali su ga nadređeni jer je na biciklu pokušavao da pobegne iz svoje zemlje. Po kazni je došao u ratom zahvaćenu Jugoslaviju. U Sarajevu je upoznao moju majku i tu je i ostao. Otac je u Italiji imao ženu sa kojom se venčao veoma mlad, ali ju je, iako je bila u drugom stanju, ostavio zbog moje majke, tako da u Italiji imam polusestru Danijelu koja je dve godine starija od mene. Kako je moj otac znao samo italijanski, dok sam odrastao, pevao mi je njihove pesme, a majka mi je pevala sevdalinke dok je sređivala stan ili prala prozore. Izgleda da sam se tada zarazio sa obe vrste muzike jer mi danas kada pevam mnogi kažu da u mojoj muzici ima i italijanske kancone i naših sevdalinki – priča pevač.
Dok je bio u osnovnoj školi, Kemal je sa drugarima najviše voleo da igra fudbal na stadionu, želeći da postane profesionalni fudbaler. Ipak, razredni starešina je u osmom razredu primetio njegov istančan sluh i uputio ga je na muzičko takmičenje.
– Voleo sam školu i sve do osmog razreda bio sam odličan đak, imao sam samo četvorke i petice. Ali, kada sam otkrio muziku, knjige su me manje zanimale. Počeo sam da pevam u osmom razredu. Razredni starešina me je prijavio na takmičenje pevača amatera u Sarajevu. Sećam se da je u žiriju bio Kornelije Kovač koji je u tom periodu došao u Sarajevo iz Subotice na studije. Bio sam šokiran što vidim tako mladog kompozitora jer sam smatrao da ta profesija podrazumeva mnogo starije ljude. Na prvom takmičenju sam pobedio, iako me tada muzika nije zanimala već sam smatrao da mi je fudbal na prvom mestu i družio sam se sa fudbalerima. Nakon takmičenja Kornelije mi je rekao da je njegov otac direktor muzičkog festivala u Subotici i pitao me je da li bih se takmičio sa njegovom pesmom. Otišli smo zajedno u studio kako bih probao pesmu i nakon toga smo se prijavili na festival. Sećam se da su na istom takmičenju počinjali Josipa Lisac, Zlatko Golubović, Seka Kojadinović i mnogi drugi. Te 1965. godine upoznao sam i Vojkana Borisavljevića, tada mladog dirigenta, i odneo još jednu pobedu. Nakon trijumfa počeo sam da pišem muziku i 1967. godine nastala je moja prva pesma Lidija sa kojom sam se takmičio na sarajevskom festivalu Vaš šlager sezone. Nakon toga učestvovao sam na brojnim festivalima u Zagrebu, Beogradu, Splitu, a na mnogima sam osvajao prva mesta i nagrade. Pisao sam pesme i za druge, među kojima je bila i grupa Indeksi – ističe Kemal koji je neke od najbolji pesama stvorio tokom odsluženja vojnog roka 1969. i 1970. godine.
– Tada sam napisao mnogo pesama kao što su Dušo moja, Jedne noći u decembru, Šta sam skrivio, Sinoć nisi bila tu… Kada sam izašao iz vojske ponovo sam otišao na festival Vaš šlager sezone gde sam upoznao i Zdravka Čolića. Organizatori su mi predložili da mu dam pesmu Sinoć nisi bila tu koju sam inače bio namenio Josipi Lisac. Prihvatio sam i otišao na Ekonomski fakultet da ga pronađem. Sedeo je u jednoj od učionica i odmah sam mu predložio da odemo kod mene i da proba da je otpeva. Odlično mu je legla što je kasnije potvrdio i stručni žiri koji mu je dao nagradu za interpretaciju, a osvojio je i treću nagradu publike. Kasnije sam nastavio saradnju sa njim, napisao sam mu pesmu Gori vatra sa kojom je učestvovao na Evroviziji, čak smo kasnije Bata Kovač, Arsen Dedić i ja radili mnoge Čoline ploče – ponosno ističe Kemal koji među svojim kolegama važi za pravog prijatelja i nesebičnog čoveka.
– Radio sam za mnoge druge pevače. Indeksima sam napisao pesmu Bacila je sve niz rijeku, Zemljo moja… Radio sam za Terezu Kesoviju koja je pobedila na festivalu Mesam, za Gabi Novak… Srećan sam jer imam mnogo prijatelja među kolegama i nakon svih ovih godina u muzici ta činjenica mi je najveća nagrada. Volim kada dobijam priznanja. Nedavno su mi u Skoplju dodeli nagradu za životno delo i četrdeset godina rada, ali publika i njen aplauz su mi ipak najveća nagrada i zbog toga trajem ovoliko – iskren je Monteno.
Svojom ljubavlju iz školskih dana, Brankom, oženio se kada je izašao iz vojske 1970. godine. Kemal kaže da je za mnoge pesme inspiracija bila upravo njegova voljena supruga sa kojom je više od četrdeset godina u skladnoj zajednici. Od samog upoznavanja osvajao ju je muzikom i šansonama koje je pevao samo za nju dok su još kao tinejdžeri provodili vreme na sarajevskom šetalištu.
– Branka i ja smo se upoznali na sarajevskom korzou. Imala je samo sedamnaest godina, a ja dve i po godine više od nje. Od trenutka kada smo se upoznali, znali smo da smo suđeni jedno drugom, a da nismo pogrešili, potvrđuje to što smo i dan-danas zajedno. Venčali smo se kada sam izašao iz vojske 26. juna 1971. godine. Već u februaru sledeće godine rodila nam se ćerka Adrijana, a dve godine kasnije i sin Đani. Danas su moj izvor radosti i života unuke, Lejla koja je rođena 1993. godine u Sarajevu i dve godine mlađa Lora koja je na svet došla u Nemačkoj. Sada su već velike devojke koje idu u gimnaziju i na koje sam veoma ponosan – priča muzičar.
Kemal je oduvek isticao kako je porodičan čovek koji veoma poštuje tradicionalne vrednosti. Iako su mu supruga i deca uvek bili na prvom mestu još pati što u jednom periodu života nije mogao u potpunosti da im se posveti.
– Kada sam dobio prvo dete, organizovao sam feštu u Hamam baru u Sarajevu. Pevali su i svirali tamburaši, bilo je veselo. Moji gosti bili su Gabi Novak i Arsen Dedić koji me je pitao kako će se zvati devojčica. Odgovorio sam da će njeno ime biti Klaudija, kao moja rođaka iz Italije, ali mi je Arsen rekao da je mnogo bolje da joj damo ime Adrijana jer je to prelepo ime, a znači Jadranka i asocira na Jadransko more. Prihvatio sam predlog i tako je Arsen bio kum mojoj ćerki. Inače moja Branka i ja smo se mladi venčali, a tada sam već imao velike turneje po Jugoslaviji, ali i po Sovjetskom Savezu i često nisam bio kod kuće. Nekada su mi turneje trajale i po dva meseca. Sećam se da sam jednom svoju Adrijanu ostavio kod kuće dok je puzala, a kada sam se vratio iz Rusije u zagrljaj mi je pritrčala devojčica. Nisam je prepoznao – iskren je Kemal koji kaže da je za mnoge svoje pesme inspiraciju pronalazio u supruzi. Ipak, Branka nikada nije želela da sa njim putuje na turneje, već je energiju usmeravala na porodicu. Jedino je volela da sa njim otputuje na Opatijski festival, na koji su izvođači inače dolazili sa svojim emotivnim partnerima. Praksa je bila i da nakon takmičenja svi odu na izlet u Trst. Ipak, Branka nije jedino žensko ime koje je prozivao u pesmama.
– Sva ženska imena iz mojih pesama vezana su za realne osobe, počev od Lidije, devojke koja mi je bila simpatija u osnovnoj školi, preko supruge Branke, ćerke Adrijane, Lore i Lejle, mojih unuka. Pesmu Olivija napisao sam nakon ogledanog filma Briljantin jer me je fascinirala Olivija Njutndžon. Pisao sam o Sarajevu, o bivšoj Jugoslaviji, o svima koje volim i koji su moji – ističe pevač koji kao najtužniji period u životu označava april 1992. godine kada se raspala bivša Jugoslavija, jer kaže da je obišao ceo svet, ali da nigde nije video lepšu zemlju. Sa osmehom se seća susreta sa predsednikom SFRJ Josipom Brzom Titom. Iako ga nije upoznao, pevao mu je krajem 1970. godine u Bugojnu. Tito je bio u lovu, a njega i Davorina Popovića uveče su pozvali da predsedniku otpevaju nekoliko pesama. Kemal smatra da za njega i dalje ne postoje granice između bivših republika, osim što ih sada prelazi sa pasošem. Te teške godine su pored tuge donele i zdravstveni problem jer mu je pre petnaest godina ustanovljen dijabetes.
– Nisam znao da imam šećer. Tokom rata pili smo sve i svašta, pa sam pošto mi se stalno vrtelo u glavi, mislio da mi je to od pića. Tako je bilo sve dok nisam otišao u Ljubljanu gde su mi ustanovili dijabetes. Danas vodim računa o sebi, ali ne previše. Slušam svoj organizam i pijem sve što mi se pije ili jede – kaže Kemal, koji je 1979. godine napisao i muziku za film Pjevam danju, pjevam noću u kojem je čak i glumio. Poslednji album Dunje i kolači objavio je 2004. godine, a ove godine slavi četrdeset četiri godine rada.
– Nikada nisam bio popularan, i ne znam šta to znači. Popularnost valjda proizilazi iz minulog rada, pesama, sigurno ne zbog mene jer nisam ni lep ni mlad. Ljudi često kažu kako sam snimio mnogo dueta. Nisam, snimio sam najmanje od svih, ali album Kemo i prijatelji s Arsenom Dedićem, Gabi Novak, Terezom Kesovijom, Borisom Novkovićem i drugima je uspeo, i gotovo sve kompozicije su postale hitovi. Moje pesme ljudi očigledno vole i to je ključ uspeha – zaključuje Kemal koji uoči Dana žena voli da priredi koncert u beogradskom Sava centru.