Pčinjski 017-Portal/Foto: ilustracija
Partnerstvo porodice i škole u cilju prevencije i prevladavanja školskog neuspeha podrazumeva recipročnu interakciju nastavnika i roditelja kao i usklađivanje aktivnosti, izgradnju pozitivnih stavova u oba smera, obezbeđivanje komplementarnosti uloga, ali i racionalnu raspodelu uticaja, tako da roditelj i nastavnik imaju kontrolu nad svojim domenom aktivnosti. Saradnja porodice i škole u prevenciji školskog neuspeha podrazumeva recipročnu interakciju roditelja i nastavnika, usklađivanje aktivnosti, pozitivna očekivanja i komplementarnost uloga.
Neophodno je da nastavnici ukazuju roditeljima na poteškoće koje ima njihovo dete, jer se na taj način dolazi do bržeg, lakšeg i efikasnijeg rešavanja problema. Zajedničkim snagama porodica i škola deluju, kako preventivno tako i korektivno. Zato je potrebna stalna informativna veza između ovih činilaca kako bi se na taj način ostvarilo jedinstvo vaspitnog delovanja, što direktno preventivno deluje po pitanju javljanja školskog neuspeha.
Dvosmerna komunikacija roditelja i nastavnika treba da se ostvaruje od trenutka kada dete postane polaznik obrazovne ustanove, da se dalje produbljuje i doprinese adekvatnom ispunjavanju vaspitno-obrazovnih zadataka. Vaspitanje i obrazovanje su briga i porodice i škole, bez njihovog zajedničkog zalaganja javiće se propusti u postizanju vaspitno-obrazovnih i nastavnih ciljeva i zadataka.
U školama se saradnja između roditelja i škole najčešće ostvaruje posredstvom roditeljskih sastanaka i individualnih razgovora, ali osobenost svake škole zahteva više ili manje efikasnije ostvarivanje saradnje, pri čemu je neophodno iskoristiti i druge mogućnosti kao što su: predavanja za roditelje, aktivnosti u kojima učestvuju nastavnici, roditelji i deca, zajedničko planiranje i organizovanje određenih aktivnosti i događaja, pismena komunikacija između porodice i škole, odnosno roditelja i nastavnika, posete porodici i slične mogućnosti.
Na osnovu brojnih istraživanje i anketa, o tome kako ocenjuju saradnju koju ostvaruju sa školom, veći broj roditelja je smatra uspešnom. S druge strane, određeni broj roditelja smatra da saradnja može biti efikasnija i da se pored odeljenjskog starešine intenzivnije uključe i ostali predmetni nastavnici, školski psiholog i pedagog. Takođe smatraju da je poželjno iskoristiti i druge mogućnosti, kao što su: predavanja za roditelje, aktivnosti u kojima učestvuju nastavnici, roditelji i deca, zajedničko planiranje i organizovanje određenih aktivnosti i događaja, pismena komunikacija između roditelja i škole, odnosno roditelja i nastavnika, posete porodici i slične mogućnosti.
Pčinjski 017-Portal/Foto: ilustracija
Roditelji koji su aktivno uključeni u život i rad škole bolje razumeju školu, učenje u njoj, pružaju veću podršku svojoj deci i efikasnije ih navikavaju na školske obaveze i prihvatanje odgovornosti učenika. Praksa pokazuje da u školi postoji malo aktivnosti kojima se roditelji podstiču na uspostavljanje partnerstva sa školom. Međutim, potreba za uključivanjem roditelja u školu i preuzimanje uloge partnera je ogromna, jer na taj način deca uspešnije uče i zadovoljnija su. Može se reći da naša budućnost zavisi od partnerstva roditelja i nastavnika, odnosno škole.
Možemo doći do zaključka da je saradnja nastavnika i roditeljima veliki izazov kome je potrebno posvetiti posebnu pažnju kako bi se osigurao kvalitet obrazovanja. U cilju osiguranja kvaliteta, potrebno je da pedagozi, psiholozi i direktori škola kontinuirano sagledavaju i analiziraju obrazovno-vaspitne procese i usmeravaju pojedine aktivnosti. Od njih se traži da koriste znanja, umenja i veštine koje poseduju kako bi se suočili sa promenama i procesima razvoja, da razmišljaju unapred i da imaju rešenja za potencijalne probleme.
Uloga psihoško-pedagoške stručne službe i direktora u razvijanju saradnje sa roditeljima ogleda se kroz rad na utvrđivanju potreba koje se javljaju na nivou celog sistema, stvaranju klime koja vlada u školi (opšti odnosi unutar škole, unapređivanje odnosa sa roditeljima), motivisanju zaposlenih za kontinuirano profesionalno usavršavanje. Pomenutim aktivnostima možemo dodati i to da su potencijali i u tome da se podstiču nastavnici u pravcu analiziranja sopstvene prakse saradnje sa roditeljima, nastojeći da razumeju i objasne izazove, mogućnosti, teškoće i prepreke koje im neposredno iskustvo donosi.
Takođe, u sklopu promena u savremenom obrazovnom sistemu, neophodni aspekt uloge nastavnika je i to da budu lideri promišljanja i podržavanja promena, a kada je reč o partnerstvu sa roditeljima, da podstiču promene u načinu mišljenja i funkcionisanja svih učesnika obrazovnog procesa. U skladu sa ovim segmentom važne su uloge odeljenjskih starešina, da oni prepoznaju potencijale odeljenjskog kolektiva-roditelja i nastavnika (različite nivoe iskustva saradnje i različite perspektive) i da stvaraju mogućnosti da se brojna i raznolika iskustva integrišu u smislene programe i aktivnosti.
