U knjizi „Porodica i vaspitanje dece“ (Stanojlović, 1992) ukazuje se na tri stila roditeljskog ponašanja prema deci: demokratski, autokratski i stihijni-anarhični stil vaspitanja.
Među osnovnim obeležjima demokratskog stila roditeljskog ponašanja prema deci ukazuje se na: veću demokratičnost porodičnih odnosa i poštovanja dečje ličnosti, postavljanje zadataka i zahteva u skladu sa mogućnostima deteta koji doprinose razvoju njegove ličnosti i boljem snalaženju u društvenom životu, podsticanje dece kada to zaslužuju, davanje potrebnih objašnjenja u primeni određenih postupaka u vaspitanju dece i slično. Ovakav stil roditeljskog ponašanja prema deci podsticajno deluje na razvoj samostalnosti, kreativnosti i drugih pozitivnih crta ličnosti mladih.
Suprotno ovom stilu roditeljskog ponašanja jeste autokratski stil koji uglavnom karakteriše skup negativnih postupaka u ponašanju roditelja prema deci, a među njima dominiraju: naređivanje, stroga kontrola i zaheteve za strogom poslušnošću, primena represivnih mera (zabrane, kaznjavanje i slično), dok je emocionalni odnos prema deci, naročito očev, uzdržani, bez pokazivanja ljubavi. Među negativnim posledicama ovakvog stila ukazuje se na razvoj negativnih osobina ličnosti deteta, kao što su: grubost, okrutnost, tvrdoglavost, bezobzirnost, povučenost u sebe, ili agresivnost (zbog prevelike strogosti i nepokazivanja ljubavi). Formira se autoritarna i dosta rigidna ličnost.
Suprotan navedenim stilovima vaspitanja jeste stihijni ili anarhični stil roditeljskog ponašanja prema deci. Karakteriše ga skup negativnih postupaka u vođenju vaspitnog procesa u porodici, kao što su: popuštanje i neopravdano podnošenje hirova, prelaženje preko grešaka i nepostavljanje skoro nikakvih zahteva u odnosu na rad i ponašanje deteta, odnosno zanemarivanje deteta i davanje potpune slobode – liberalizovanje vaspitanja u negativnom smislu, zatim nekonstruktivna kritika postupaka u dečijem ponašanju i slično. Ovakav stil vaspitanja razvija negativne osobine ličnosti, kao što su: egoizam, bezobraznost, agresivnost, nesposobnost za konstruktivnu saradnju i ispunjavanje društvenih obaveza, mrzovoljnost, nezainteresovanost za svoju budućnost i slično.
U priručniku „Škola za roditelje“ navodi se da vaspitni stil predstavlja „Način na koji se uspostavljaju ukupni odnosi sa decom; način vaspitanja i podizanja deteta u kome se izdvajaju tri osnovna elementa:
● Emocionalna obojenost (na dimenziji: topli ili hladni odnosi);
● Dominantna pozicija; autoritarna ili popustljiva; i
● Podeljena roditeljska odgovornost (partnersko roditeljstvo ili preuzimanje vaspitne uloge od starne jednog roditelja, u našoj kulturi to je najčešće majka)“ (Medić i sar., 1997: 153).
Ovi autori nadalje navode tri vaspitna stila:
● Autortarni – uvođenje jake kontrole i oganičenja, visoko uplitanje u život deteta; često ovakvi roditelji pokazuju izrazitu strogost i izbegavajući da pokažu emocije deluju hladno; (npr: ja najbolje znam šta je dobro za moje dete).
● Liberalni – reakcija na grub, autoritarni stil vaspitanja kao druga krajnost; dopuštanje velikih sloboda detetu, strah da svako ograničavanje za dete predstavlja frustraciju, izbegavanje uplitanja u detinji razvoj, praćeno verom u snagu prirodnog razvoja; najčešće, ovakvi roditelji su vrlo blagi i topli u odnosima sa decom. (npr: dete najbolje zna šta mu treba).
● Demokratski – uvažavanje detetovih poteba, ali bez zanemarivanja vlastitih; ravnopravna komunikacija sa detetom pri čemu roditelji imaju jasnu svest o tome da su oni zreliji i odgovorniji član interakcije, dopuštanje sloboda, ali treženje i odgovornosti; roditelji su topli i blagi, ali odlučni i jasni u zahtevima (npr: mi gradimo dobre odnose).
Autor jednog od trodimenzionalnih modela je Kozeki (Kozeki prema Genc, 1988). Dimenziju kontrole podelio je na dve: kognitivnu (otvoreno-zatvoreno vaspitanje) i dimenziju roditeljske odlučnosti (jako-slabo vaspitanje). Kombinacijom ove tri dimenzije dobijeno je osam tipova vaspitnih stavova:
● Toplo – otvoreno – jak vaspitni stav roditelja jasno postavlja očekivanja i obezbeđuje stimulativne uslove. Dete najčešće postiže zadovoljavajući uspeh. Vaspitanje je harmonično;
● Toplo – otvoreno – slab vaspitni stav roditelja je usmeren na dete, ispunjen ljubavlju, ali roditelj ne može da bude dosledan. Vaspitanje je liberalno;
● Toplo – zatvoreno – jak vaspitni stav roditelja postavlja velike zahteve pred dete, obično one koje roditelj nije mogao da ispuni. Vaspitanje je ambiciozno;
● Toplo – zatvoreno – slab vaspitni stav roditelja prezaštićuje dete, sa porukom da nikome ne treba verovati. Ovakva deca su često žrtve agresivnog ponašanja drugih, a razvijaju osećaj griže savesti. Vaspitanje je protektivno;
● Hladno – otvoreno – jak vaspitni stav prisutan je kod roditelja koji je distanciran od svog deteta. Usmerava ga i ukazuje na ciljeve uz zahtev za strogim pridržavanjem pravila. Vaspitanje je hladno demokratično;
● Hladno – otvoreno – slab vaspitni stav roditelja stvara porodičnu atmosferu u kojoj se detetu ne poklanja pažnja. Takva deca često imaju problema u školi, zadirkuju svoje vršnjake, a kod nekih se kao posledica ovakvih odnosa može javiti predkriminalni tip ličnosti. Vaspitanje je zapostavljajuće;
● Hladno – zatvoreno – jak vaspitni stav je kombinacija koja daje autokratsko vaspitanje. U njemu roditelj ne razgovara mnogo sa detetom, u postavljanju zahteva je odlučan i jasan, u aktivnostima ga sputava i ograničava i češće kažnjava nego što hvali;
● Hladno – zatvoreno – slab vaspitni stav roditelja daje disharmonično vaspitanje. Roditelji postavljaju zahteve pred dete, ali ne prate njegov rad i da li ih dete ispunjava. Roditelj je hladan prema detetu i istovremeno ga ograničava i sputava.
„Ima nekoliko različitih tipologija roditeljskog stila, a najčešće je predmetom istraživanja ona koju su definirali Maccoby i Martin (1983.)“ (Obradović i Čudina Obradović, 2003: 55).
Prema toj podeli postoje: autoritativni, autoritarni, permisivni i zanemarujući roditeljski stil. Ta četiri stila nastala su kombinacijom suprotnih polova dimenzija roditeljskog ponašanja.
● Autoritativni roditeljski stil čini kombinacija emocionalne topline i čvrste kontrole;
● Autoritarni roditeljski stil čini kombinacija čvrste kontrole i emocionalne hladnoće;
● Permisivan roditeljski stil čini kombinacija emocionalne topline i slabe kontrole;
● Zanemarujući roditeljski stil nastao je kombinacijom slabe kontrole i emocionalne hladnoće (Obradović i Čudina Obradović, 2003: 55-56).
Autoritativan (demokratski) vaspitni stil roditelja – roditelji postavljaju velike zahteve, postavljaju granice, i sprovode nadzor, ali pružaju i veliku toplinu i podršku. Glavni vaspitni ciljevi su detetova znatiželja, kreativnost, sreća, motivacija i nezavisnos osećanja. Roditeljska uloga je savetnička, a ne kontrolorska. Postavljene granice i pravila deetu se objašnjavaju i obrazlažu. Deca koja žive u takvom okruženju spontana su i slobodna u uvažavanju mišljenja i emocija, pa deluju manje poslušno „vasitavana“ nego deca iz autoritarnog okruženja.
Autoritaran vaspitni stil roditelja – roditelji postavljaju velike zahteve i sprovode strog nadzor, a ne daju dovoljno topline i podrške. Glavni vaspitni ciljevi su učenje samokontrole (vladanja sobom) i poslušnosti, a roditelji su autoritet koji postavlja zahteve i pravila bez potrebe objašnjavanja i obrazlaganja. Najvažniji zadatak roditelja je postavljanje granica i pravila, a prekršaji se kažnjavaju, često i fizički. Deca koja neprestalno žive u autoritarnom okruženju sklona su promenama raspoloženja, povučena su, nevesela, bojažljiva, razdražljiva i bez spontanosti.
Permisivan (popustljiv) vaspitni stil roditelja – roditelji postavljaju male zahteve i sprovode slabu kontrolu, daju veliku toplinu i podršku. Roditelji zadovoljavaju svaki zahtev deteta. Ali davanje velike slobode nije primereno maloj deci jer stvara nesigurnost, nesnalaženje u granicama, što podstiče impulsivno i agresivno ponašanje deteta.
Indiferentan (zanemarujući) vaspitni stil roditelja – roditelji postavljaju zahteve, nema kontrole, ali nema ni topline niti podrške. Roditelji ili emocionalno odbijaju decu ili nemaju vremena i snage da brinu o njima. Reakcija na takav roditeljski odnos jeste detetovo neprijateljstvo i otpor, a zbog toga deca ne uspevaju da nauče socijalnu kompetenciju i neuspešna su u školi. Veliki deo vremena deca provode bez nadzora i roditelji ne znaju gde su im deca, šta rade niti s kim se druže. Iz takvog roditeljskog konteksta najčešće odrastaju adolescenti koji pokazuje različite oblike neprihvatljivog ponašanja.
LITERATURA:
- Stanojlović, B. (1992). Porodica i vaspitanje dece. Beograd: Naučna knjiga.
- Medić, S., Matejić-Đuričić, Z. i Vlaović-Vasiljević, D. (1997). Škola za roditelje. Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju filozofskog fakulteta.
- Genc, L. (1988). Dimenzije vaspitanja i razvoja ličnosti: teorija istraživanja. Psihologija br. 4, 121-131.
