Školski psiholog primenom teorijskih i praktičnih saznanja psihologije kao nauke doprinosi ostvarivanju i unapređivanju obrazovno – vaspitnog rada u ustanovi u skladu sa ciljevima i principima obrazovanja i vaspitanja i standardima postignuća učenika definisanih Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao i posebnim zakonima.
Zadaci školskog psihologa
- Stvaranje optimalnih uslova za razvoj dece i ostavrivanje obrazovno-vaspitnog rada;
- Učestvovanje u praćenju i podsticanju razvoja učenika;
- Podrška jačanju vaspitnih, odnosno nastavničkih kompetencija i njihovog profesionalnog razvoja;
- Učestvovanje u praćenju i vrednovanju obrazovno-vaspitnog rada i predlaganje mera koje doprinose obezbeđivanju i efikasnosti, ekonomičnosti i fleksibilnosti rada ustanove;
- Podrška ostavrenosti ustanove prema pedagoškim inovacijama;
- Razvijanje saradnje ustanove sa porodicom i podrška vaspitnim kompetencijama roditelja (staratelja);
- Saradnja sa drugim institucijama, lokalnom zajednicom, stručnim i strukovnim organizacijama od značaja za ustanovu;
- Stalno straučno usavršavanje i napredovanje.
Važnost psihologa u školi
Adolescencija je specifičan period života. Tada dolazi do brojnih promena: telesnih, spoznajnih, emocionalnih i socijalnih. Upravo je zato mladim osobama potrebna briga i podrška kao i stalno usmeravanje kako bi se razvili u zrele osobe. Svi adolescenti prolaze kroz slične promene, ali se s njima nose na različite načine. Mnoga deca i mladi suočavaju se s brojnim teškoćama, od kojih su neke:
- Strah od škole;
- Neuspeh;
- Nesigurnost u sebe i svoje sposobnosti, u svoj izgled;
- Osećaj utučenosti i tuge;
- Eksperimentisanje sa sredstvima koje izazivaju zavisnost;
- Briga i nejasnoće oko seksualnog sazrevanja;
- Razvod roditelja, i mnoge druge.
U toku razgovora psiholog utvrđuje kakav problem ima mlada osoba koja je došla na razgovor ili roditelj (staratelj) i kako taj problem da reši, odnosno kako sa njim da se bolje nosi. Nekad, kada proceni da to prevazilazi nadležnosti školskog psihologa konsultuje sa stručnjacima iz drugih oblasti.
Razgovor sa psihologom
Prisutnost psihologa u školi kao osobe od struke i poverenja, predstavlja važan izvor podrške kada neka životna situacija ili problem postanu preteški da bi se učenik, roditelj (staratelj) ili nastavnik sa njima nosio sam. Ponekad je dobro potražiti neutralnu osobu koja može pomoći da se problem sagleda iz drugog ugla, naučiti nove tehnike za prevladavanje i suočavanje sa problemom i dati podršku da se istraje u rešavanju poteškoća.
OBLICI SARADNJE PSIHOLOGA SA RODITELJIMA U ŠKOLI
U trenutnoj obrazovnoj situaciji školski psiholog bi mogao da postane neophodna karika u sistemu interakcije porodica-škola, usklađujući odnos roditelja i škole i pomažući da se zadovolje potrebe za pozitivnim kontaktima svake strane. S obzirom da su zadaci školskog psihologa da formira i održava pozitivnu psihološku klimu u obrazovnoj ustanovi, kao i da pomaže nastavnicima i roditeljima u individualizaciji vaspitanja dece i razvijanju sklonosti i sposobnosti učenika, može se tvrditi da uspešnost saradnje porodice i škole umnogome zavisi od uspešnosti interakcije školskog psihologa kao punopravnog učesnika u vaspitno-obrazovnom procesu sa roditeljima.
Školski psiholog je taj koji može i treba da rastereti tenziju koja povremeno neminovno nastaje između roditelja i nastavnika. Psiholog treba da pruži podršku roditeljima i nastavnicima u procesu vaspitanja dece, poznaje psihološke karakteristike dece različitih starosnih grupa, kao i pomogne u sprečavanju ili konstruktivnom rešavanju konflikata između svih učesnika u obrazovnom procesu. Učešće školskog psihologa u interakciji roditelja i škole svakako doprinosi povećanju međusobnih pozitivnih veza, menjanju kvalitativne strukture odnosa, koji postaju sve poverljiviji i otvoreniji. Ovi odnosi, ostvareni kroz međusobnu aktivnost, mogu se predstaviti kao društvene interakcije koje su svakodnevne, obične, a istovremeno fundamentalne prirode, koje donose zadovoljstvo i oplemenjuju obe strane.
Proces psihološke intervencije obuhvata zahtev za uspostavljanje kontakta, proceduru komunikacije između subjekata interakcije korišćenjem specifičnih psiholoških i pedagoških kompetencija i međusobno dogovoreni plan saradnje. Suština psihološke intervencije odražava osobenosti interakcije između psihologa i roditelja, u zavisnosti od postavljenih ciljeva, zadataka koje treba rešiti i korišćenih psiholoških metoda. Krizna intervencija je oblast saradnje psihologa i roditelja, koja se sastoji u pružanju psihološke pomoći roditeljima u situaciji koja zahteva hitnu intervenciju. Obično se kriznom situacijom sa psihološke tačke gledišta smatra ona u kojoj opasnost ugrožava mentalno ili fizičko blagostanje deteta ili porodice u kojoj se od onih koji su uključeni zahteva trenutno donošenje odluka.
Krizna intervencija je neizbežan deo posla školskog psihologa. U odnosu na rad sa roditeljima, ovo se odnosi na kritične situacije koje se dešavaju u porodici (razvod roditelja, gubitak bliskog, preseljenje u drugi grad) ili direktno sa detetom (bežanje iz škole, dolazak pod dejstvom alkohola, tinejdžerska trudnoća i sl.). kada je neophodno učešće roditelja u rešavanju krize. U velikom broju ovakvih slučajeva, školski psiholog deluje kao posrednik, pomažući učesnicima u kriznoj situaciji da se smire, čuju i dogovore jedni sa drugima.
Neke situacije su neizbežne, kao rezultat nepredvidivog razvoja događaja, i u tim slučajevima neophodna je krizna intervencija psihologa. Ostale kritične situacije se mogu izbeći, jer postoje indicije za nastanak krizne situacije kod učenika, na koje i nastavnik i psiholog moraju blagovremeno da reaguju i kontaktiraju roditelje i na taj način spreče krizu. Na primer, u poslednje vreme su poznati brojni slučajevi u kojima su školarci pokušavali da naude sebi ili drugima zbog loših ocena i usled okrutnih kritika vršnjaka ili roditelja. Negativnom ishodu događaja prethodila je izvesna istorija razvoja odnosa u porodici i školi, nažalost, procena ozbiljnosti situacije se često dešava prekasno, kada su suštinske promene malo verovatne ili je potrebno mnogo vremena da se ona poboljša.
PITANJA O KOJIMA MOŽETE I TREBA DA KONTAKTIRATE ŠKOLSKOG PSIHOLOGA
Poteškoće u učenju
Neka deca ne uče kako bi želela. Moglo bi biti mnogo razloga za ovo. Na primer, ne baš dobro pamćenje, rasejana pažnja ili nedostatak želje, ili možda problemi sa nastavnikom i nerazumevanje. Tokom konsultacija psiholog će pokušati da utvrdi šta je razlog i kako ga otkloniti, drugim rečima, pokušaće da pronađe šta i kako treba da se razvije da bi učenici bolje učili.
Odnosi u učionici
Postoje deca koji lako pronalaze kontakt sa drugima i lako komuniciraju u bilo kom društvu, čak i u nepoznatom. Ima dosta onih koji teško upoznaju ljude, teško grade dobre odnose, teško nalaze prijatelje i ne osećaju se lagodno i slobodno u grupi, na primer, na času. Uz pomoć psihologa deca mogu pronaći načine i lične resurse, naučiti tehnike za izgradnju harmoničnih odnosa sa ljudima u različitim situacijama.
Odnosi sa roditeljima
Ponekad se dešava da deca nemaju dobru komunikaciju i tople odnose sa najbližim – roditeljima. Sukobi, svađe, nedostatak međusobnog razumevanja – ova situacija u porodici obično donosi bol i deci i roditeljima. Neki pronalaze rešenja, dok je drugima to prilično teško. Psiholog može reći deci kako da se nauče graditi nove odnose sa roditeljima, da ih razumeju i kako da nateraju roditelje da ih razumeju i prihvate.
Izbor životnog puta
Osmi razred i završna godina srednje škole su vreme kada mnogi učenici razmišljaju o svojoj budućoj profesiji i uopšte o tome kako bi želeli da žive. Psiholog može pomoći da ostvare svoje snove, želje i ciljeve, procene svoje resurse i sposobnosti i razumeju u kojoj oblastiima života žele da se ostvare.
ŠTA JOŠ TREBA ZNATI O ŠKOLSKOM PSIHOLOGU?
1 . Psiholog ne rešava probleme umesto dece, ne „piše recept“. On objašnjava situaciju i zajedno sa njima traži moguća rešenja problema. Samo roditelji, nastavnici i druge odrasle osobe bliske detetu mogu da promene situaciju u razvoju deteta;
2 . Po pravilu, ono što se roditeljima na prvi pogled čini isključivo „školskim” problemom za dete, zapravo je posledica ili porodičnih problema ili problema koji su iz ranijih faza razvoja deteta. U takvim slučajevima psiholog radi ne samo i ne toliko sa samim detetom, već sa parom roditelj-dete;
3 . Kada roditelj radi sa psihologom, on i njegovo dete ne zauzimaju pasivnu poziciju „pacijenata“, već poziciju aktivnih, zainteresovanih učesnika;
4 . Psiholog čuva poverljivost, ne otkriva informacije koje je dobio od roditelja ili deteta;
5 . Nakon što je proučio dobijene informacije, psiholog može dati preporuke nastavniku kako da efikasnije radi sa učenikom.
