Dok čitate ovaj tekst, negde tamo, neko dete doživljava nelagodnost zbog poruke koju je upravo primilo na svom mobilnom telefonu. Možda su to samo nevine šale vršnjaka, a možda i nešto mnogo ozbiljnije. Digitalno nasilje nije samo trend na koji često nailazimo u naslovima novina, ono je stvarnost koju mnogi mladi ljudi danas žive.
Ali, koliko zapravo znamo o digitalnom nasilju? Kako se s njim nose deca? Šta o tome misle nastavnici, koji danas pored učenja matematike i srpskog, moraju da budu i psiholozi, savetnici, pa čak i IT stručnjaci? I na kraju, kako se sa ovim fenomenom suočavaju roditelji koji su odrasli u vreme kada su mobilni telefoni bili retkost?
Ispitivanje svesti i razumevanja ovog problema među ovim grupama je ključno. Neka deca, uprkos svom prirodnom talentu za tehnologiju, možda ne razlikuju ono što je online prihvatljivo od onoga što nije. Oni mogu misliti da je sve što se događa na internetu privremeno, brzo zaboravljeno. Ali, digitalni otisci traju zauvek.
A nastavnici? Koliko puta su morali da reše sukobe koji su započeli online, a završili se u učionici? Koliko puta su čuli za priče o sramotnim slikama koje kruže školom? I koliko su puta želeli da mogu više da pomognu, ali nisu znali kako?
Roditelji, koji se često osećaju izgubljeno u digitalnom svetu svoje dece, kako oni reaguju? Da li znaju kako se postaviti kada njihova deca dođu kod njih sa problemom koji je započeo na internetu? Da li znaju gde da potraže pomoć?
S obzirom na sve ove pitanja, jasno je da je potrebno dublje razumeti kako se ove tri ključne grupe nose s digitalnim nasiljem. Moramo se udružiti, razgovarati, slušati i učiti jedni od drugih. Jer samo tako možemo stvoriti sigurno digitalno okruženje za sve.
Zamislite da vas vaš telefon, uređaj koji koristite svakodnevno, zapravo plaši. I ne zbog prevelikog računa ili baterije koja se brzo troši, već zbog poruka i komentara koje dobijate kad god se povežete na internet.
U svetu u kojem smo skoro svi „online“, gde je potrebna samo sekunda da se povežemo s prijateljima, porodicom ili čak nepoznatima širom sveta, postoji tamna strana. Ta tamna strana može biti neko ko vas neprestano prati, neko ko ostavlja zle komentare ili čak širi lažne glasine o vama. To je digitalno nasilje.
Mnogi misle da je to samo problem tinejdžera, ali nije. Digitalno nasilje može uticati na svakoga. Bez obzira na godine, pol ili društveni status, svi smo podložni tom nasilju kada se nađemo online.
I nije samo u pitanju nasilnik. Iza svake poruke, svakog komentara, svake slike, postoji stvarna osoba. Osoba koja oseća, koja pati, koja je povređena. Osoba koja se možda plaši da će, ako progovori, stvari postati još gore. A to je zaista srce problema – mnogi se osećaju zarobljeni u tom digitalnom svetu, plašeći se da izađu iz njega.
Ipak, postoji i svetlo na kraju tunela. Dok je tačno da internet pruža anonimnost nasilnicima, takođe pruža i platformu za one koji žele da pomažu. Sve više i više grupa i organizacija se formira kako bi pomogli onima koji su žrtve digitalnog nasilja. Tu su da slušaju, da podrže, da obrazuju.
Moramo razgovarati o ovom problemu. Kao roditelji, kao prijatelji, kao zajednica. Moramo učiti naše mlade, ali i sebe, kako prepoznati znakove digitalnog nasilja, kako se zaštititi i najvažnije, kako pružiti podršku onima koji je trebaju.
Internet je čudesno mesto, ali samo ako ga koristimo na pravi način. Umesto da bude alat za nasilje, može biti alat za ljubaznost, saosećanje i razumevanje. Ali, da bismo to postigli, prvo moramo biti svesni problema i raditi na njegovom rešavanju, zajedno.
Projekat podržala opština Bujanovac. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.