Ćilim označava vunenu tkaninu s kudeljnom, pamučnom ili vunenom osnovom, izrađenu najčešće u glatkoj tehnici – klečanja. Ćilim se koristio kao prekrivač za krevet, za oblaganje zidova kao i za prekrivanje podova. Pored toga to je predstavljao veoma važan dekorativni element, ćilim je takođe imao važnu ulogu i u društvenom životu. Na svadbama je bio običaj da se ćilimom ukrašavaju konji, šatori i kuće a istovremeno je ćilim bio i najskuplji deo miraza. Ćilim se koristio i u običajima vezanim za smrt pa se tako često moglo videti kako se bračni par sahranjuje u polovinama istog ćilima.
Obično se poklanjao crkvi kao prilog – za zdravlje živih ili za pomen mrtvima. Krajem 19. veka ćilimi su polako počeli da se koriste na javnim političkim manifestacijama gde su dobili status nacionalnog simbola.
U početku su ćilime proizvodile samo žene i to iz sopstvenih potreba. Ćilimi su se razlikovali međusobno pa su tako postojali jednobojni, izrađeni od vune, prirodne boje kompleksnih koji su bili polihromne kompozicije izvedene od najkvalitetnije vune.
U 19. vekuje počela i zanatska proizvodnja ćilima pa se za ovaj proizvod čulo širom regiona. Žene sada više nisu tale ćilime isključivo za potrebe svog domaćinstva, već za trgovce i poručioce koji su obezbeđivali vunu neophodnu za rad.
U Pirotu je bio najjači centar ćilimarstva. Ćilimarstvo je u ovom gradu u drugoj polovini 19. veka bilo najznačajnija grana privrede. U izradi ćilima učestvovalo je oko dve trećine žena. Ono što je zanimljivo je da se nijedan od tih ćilima nije proizvodio u specijalizovanim zanatskim radionicama, već se sve to radilo u okviru domaćinstava.
Ćilime su, zavisno od veličine ujednačeno tkale dve do deset ćilimarki na vertikalnim razbojima. Ćilimi su se tkali od fine, tanke, i ravnomerno opredene vune koja se uglavnom obrađivala isključivo u okviru domaćinstava a kasnije i u specijalizovanim predionicama.
Vunena nit bila je meka, sjajna i elastična a osnova ćilima dobijala se predenjem najdužih vlakana. Ukoliko bi osnova bila kvalitetno izrađena onda bi i sam ćilim bio kvalitetan.
Vuna je bojena kod bojadžija. Do kraja 19. veka za proizvodnju boja korišćene su biljne sirovine poput lišća, korenja i mnogih plodova. Tokom bojenja dodavane su i potrebne kiseline, baze ili metali. Na taj način su nastale boje: aleva (crvena), kaveređija (kafena), đuvez (bordo), višnjerenđija (višnjeva), modra (čivitna), otvorenoplava (nebo) i zatvorenoplava. Boje su bile postojane.
Ćilimi su tkani na vertikalnim razbojima tehnikom klečanja. Klečanje se izvodi potkom namotanom prstima u tzv. gužvice. Imalo ih je u onoliko boja koliko je bilo potrebno za izvođenje šare. Za tkanje je bila važna izvežbanost prstiju kojima se izvlače žice osnove kroz koje se umeće potka odgovarajuće boje, a zatim se nastavlja s gužvicom druge boje.
Šara se sabijala drvenim češljem sa zupcima. Ako se ornament izvodi u pravcu osnove, javljaju se otvori, tzv. rešme. Ukoliko šara ide dijagonalno prema osnovi, šupljine se ne primećuju.
Ćilimarke su radile po porudžbini. Njihova roba je najčešće preko trgovaca dospevala na tržište. U Pirotu su organizovane tokom 19. veka i prve trgovačke firme koje su bile specijalizovane za prodaju ćilima. Izrada ćilima se širi postepeno i dospeva u Knjaževac i u druge centre u Srbiji. Plasirani su na nemačko i austrougarsko tržište, pa i šire. Najznačajniji ćilimarski centri u Vojvodini bili su: Stapar, Elemir, Taraš, Kumane, Melenci, Veliki Bečkerek i dr.
Ćilimima su ukrašavani dvorovi dinastija Obrenović i Karađorđević. Kolika je njihova vrednost govori i to da je samo iz beogradskih stanova tokom Drugog svetskog rata od strane okupatora odnešeno nekoliko hiljada pirotskih ćilima. Danas postoji mogućnost da ćilimi ponovo zauzmu svoje značajno mesto u domovima, u ravni sa tepisima, bilo kao dekoratini element ili recimo prekrivač za krevet.