Foto: Wikipedia
Žena koja je jedinstveni primer u istoriji ratovanja, sa ogromnim zaslugama ali veoma brzo zaboravljena od strane svog naroda.
Milunka Savić je žena borac koja je odlikovana najvišim srpskim i savezničkim ordenjem. Mnogi istoričari je nazivaju srpska Jovanka Orleanka.
Rođena je 1890. godine u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje u Raškoj. Kada je 1912. godine objavljena mobilizacija, Milunka se prijavila pod imenom Milun Savić. U Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila se pretvarajući se da je muškarac. Kada je ranjena i smeštena u bolnicu, bolničari su otkrili da je u pitanju žena.
U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Bila je deo „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“. Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Za višestruko herojstvo, dobila je Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka, vratila se na Solunski front. Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, kada je zarobila 23 bugarska vojnika.
Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“.
Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.
Nakon završetka rata, radila je u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Udala se 1922. godine, za osam godina mlađeg Veljka Gligorovića iz Mostara, gde su se i upoznali, a 1924. dobili su ćerku Milenu. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, jer je preležala meningitis.
Na inicijativu njenih saboraca, od 1929. godine zaposlila se kao čistačica kancelarije direktora, u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo svog radnog veka. Zanemarena i od svih napuštena, penziju je stekla radeći. Odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, izabrala je da živi u Beogradu, gde su ljudi brzo zaboravili njene zasluge. Za sve to vreme iškolovala je i odgajila tridesetoro dece svojih palih drugova iz svog rodnog sela.
Za vreme Drugog svetskog rata, Milunka je držala malu bolnicu na Voždovcu, u kojoj je lečila ranjenike. Zbog te bolnice uhapšena je od strane Specijalne policije i šest meseci provela u logoru Banjica.
1972 godine, Skupština grada Beograda dodelila joj je jednosoban stan u naselju Braće Jerković, na 4. spratu u zgradi bez lifta. Godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, umrla je u tom stanu. Sahranjena je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana.
Izvor: opanak.rs